Izvor: Politika, 01.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otimanje od sive zone
Vlasnici dve tezge na buvljaku u Pančevu ili Beogradu bolje prolaze nego većina zaposlenih u bilo kojoj domaćoj proizvodnoj kući
Za vlasnika i direktora pančevačke fabrike tekstila "Pasaž" Vladimira Mitrovića, koji je u ovoj sirotinjskoj industriji duže od dve decenije, nije problem da proizvede, proda, pa i naplati robu, već kako da od nabujalog sivog tržišta otme još koji delić kolača, koji nije mali – oko 35 do 40 odsto od ukupne domaće ponude.
Poznati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << buvljak u Pančevu je u neposrednom komšiluku njegove fabrike. Svaki dan, kaže, gleda iste ljude kako iznose ogromne količine robe bez ikakve zebnje od inspekcije i poreznika. Mitrović tvrdi da pojedini vlasnici dve-tri tezge na buvljacima u Pančevu i Beogradu bolje žive nego većina zaposlenih u svim našim tekstilnim fabrikama.
– Iako postoji mišljenje da turska ili kineska roba predstavljaju okosnicu ponude na sivom tržištu, meni se čini da ni domaći "ilegalci" ne zaostaju za njima. Samo u Pančevu ima od 30 do 40 malih radnji u šupama, garažama ili podrumima sa tri do pet radnika iz kojih izlazi velika količina robe bez porekla. I sve, naravno, završava na buvljacima ili ispod tezgi. Ni njih inspekcije ne mogu da otkriju, baš kao ni švercere na uličnim i drugim pijacama – kaže naš sagovornik. I dodaje da baš zbog takvih "proizvođača" on ne može da dođe do kvalifikovane švalje u celom Pančevu: oni, naime, plaćaju 300 evra na ruke, a on svega 200, jer ostalo daje za poreze i doprinose.
Zbog toga je Mitrović odlučio da, koliko iduće godine, jer želi da se okuša na ruskom i bosanskohercegovačkom tržištu, otvori još jedan pogon sa pedesetak radnika, ali, najverovatnije, u Alibunaru ili Kovinu. Mora da ide za većom ponudom i jevtinijom radnom snagom, jer je Pančevo već postalo skupo, a nema ni radnika.
Naruku mu ide i najavljeno manje oporezivanje ličnih dohodaka (do pet hiljada bez dažbina), ali i smanjenje poreza i doprinosa na plate sa 74 na oko 62 odsto. Mitrović očekuje i podsticajna sredstva iz republičkog i pokrajinskog fonda za razvoj, čiji mu je novac, baš kao i bespovratna sredstva SIEPA za podsticanje izvoza, dobrodošao za zaokruživanje i osavremenjavanje proizvodnje.
Prema njegovim rečima, tekstilna industrija Srbije, pogotovo posle ulaska Rumunije i Bugarske početkom 2007. u EU, ima velike šanse da se za koju godinu vrati na tekstilnu scenu s koje je isterana u korist Turske pre 15 godina s raspadom SFRJ i uvođenjem ekonomskih sankcija. Uz pomoć države, koja se do sada, nažalost, prema tekstilcima ponašala kao maćeha, za veoma kratko vreme moglo bi se samo u lon poslovima (doradnim poslovima) zaposliti više od 100.000 radnika, pogotovo ženske radne snage, koje i ima najviše na berzama rada.
Za tako nešto nisu potrebne čak ni pare iz Nacionalnog investicionog plana. U njemu nema tekstilaca, već samo malo više poreskih i drugih olakšica za Italijane i Nemce, koji sa svojim mašinama i opremom stoje na našim granicama, ali naš ozbiljan poslovni mig neće da čekaju godinama, već samo koji mesec. Ako to ne iskoristimo, oni odoše dalje – u Ukrajinu na primer.
Računica je, po Mitroviću, poznata svima – pa i državi. Cena minuta rada tekstilnog radnika u Kini i Vijetnamu na doradnim poslovima je svega 0,03 evra. Kod nas je trenutno 0,06, ali postiže se i 0,1 evro. U Nemačkoj je čak 57 centi ili oko 30 evra na sat. Mesečno, bruto, oko četiri hiljade evra. Mi bismo radili za petinu te cene. Međutim, sami tekstilci, bez državne potpore, to ne mogu da iznesu.
Oni će, kako svedoči vlasnik "Pasaža", učiniti sve što je do njih da se, povezivanjem u klastere, desetak poznatijih tekstilnih brendova, za koje se čulo i u inostranstvu, ponude modni artikli sa oznakom "Made in Serbia". Jer, takav izvoz donosi mnogo više. Za tako nešto je, međutim, potrebno da i domaći proizvođači tkanina krenu sa mrtve tačke.
-----------------------------------------------------------
Jevtino radno mesto
Prema poslednjim podacima, cena radnog mesta u EU je oko 23.000 evra. U Srbiji je četiri puta niža. Za tekstilce i ispod te sume, jer je reč o radno intenzivnoj grani, u kojoj je obuka radnika relativno laka i brza, a mašine i oprema dobijaju se po prihvatljivoj ceni. Nažalost, tvrdi Mitrović, izgubili smo najveću prednost u odnosu na sve konkurente u regionu – kvalifikovanu i obrazovanu radnu snagu. Velike fabrike su propale, radnici se rasuli, a u tekstilne škole više niko ne ide... Zbog toga i mali "Pasaž" sa stotinak zaposlenih već počinje da školuje i stipendira svoje kadrove. Od države – vajde nema.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 01.12.2006.]
