Izvor: Prva.rs, 02.Jul.2014, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Olivera Marković: Zvezda koja ne bledi...
„Pust i tuđ je prag, davno nema vas,
Tužni miris tek hrizantema tih
Uvek seća me na taj nežni dah.
Na vrt što je tuđ, tako pust je sad.“
(Olivera Marković, „Hrizanteme“, iz knjige notnih zapisa Žarka Petrovića)
Zvezda jugoslovenskog filma, pozorišta, ruskih romansi i šlagera. Olivera Marković. Glumica koja je glatko odbila holivudsku karijeru i zadužila nas brilijantnim ulogama u 63 filma, desetinama predstava, 13 TV drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama. Najšira publika je pamti kao vrsnu, po mnogima najbolju pevačicu ruskih romansi i šlagera. Karijera duga 50 godina prekinuta je na današnji dan 2011. godine, kada je glumica preminula u u Beogradu, u 87. godini. Njena pojava i glas oduševljavali su i Bugare, Nemce, Ruse a stigli su čak i do Afrike. Pevala je i za Tita, a među njenim mnogobrojnim obožavaocima našao se i glumac Kevin Kostner.
Životna priča Olivere Marković počinje u Beogradu, 3. maja 1925. godine. U devojku je stasala na jugu Srbije, u Nišu, gde je završila osnovnu i nekoliko razreda gimnazije. Još u ranom detinjstvu Olivera otkriva ljubav prema pozorištu, a želju da se bavi glumom ostvaruje po povratku u prestonicu. Nakon gimnazije, koju je završila u Beogradu, prvo je upisala Filozofski fakultet, ali pri izboru njene profesije je verovatno presudila epizodna uloga u filmu U planinama Jugoslavije, prvoj velikoj posleratnoj produkciji. 1948. postaje jedan od studenata prve generacije Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića. Sledeće godine postaje član Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem igra i diplomsku predstavu, Poslednji Maksima Gorkog (1952). Akademiju je završila u klasi s tadašnjim suprugom Radom Markovićem (čije je prezime zadržala do kraja života).
Posle kraćeg angažmana u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, 1967. godine postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostvarila više od trideset značajnih uloga, počev od Darje u Tihom Donu (M. Šolihov / V. Lukić), preko Maše u Tolstojevom Živom lešu, Agafje u Gogoljevoj Ženidbi, Aleksandre u Anujevoj Kolombi, Juliške u Nušićevom Putu oko sveta, Libere u Goldonijevim Ribarskim svađama, Arkadine u Čehovljevom Galebu, Babe u Gorskom vijencu (P. P. Njegoš / B. M. Mihiz, M. Bećković), Žene u Pat ili igra kraljeva, Gospođe Olge u istoimenom komadu Milutina Bojića, Gđe Jece Đerman u Kako zasmejati gospodara Vide Ognjenović, Filamente i Madam Parnel u Molijerovim Učenim ženama i Tartifu... do Brehtove Majke Hrabrosti, Nušićeve Živke ministarke i Stankovićeve Koštane.
Poznata kao vrhunski interpretator romansi, Olivera je nastupala ne samo širom zemlje već i van njenih granica, a njen glas očararavao je gledaoce i slušaoce u Bugarskoj, Nemačkoj, SSSR i Alžiru. Među njenim obožavaocima je bio i američki glumac Kirk Daglas, sa kojim nije imala vremena da se upozna posle nastupa sa ansamblom „Frula” u Bugarskoj 1964.
Bilo bi neobično da nije nastupala i za nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita u Karađorđevu i to u više navrata. Te nastupe je retko komentarisala a i kada jeste, ocenjivala ih je samo kao „zabavne”.
U penziju odlazi 1989. godine, a poslednju premijeru na matičnoj sceni igra 1998. (uloga Mame u Makdoninom komadu Sakati Bili sa Inišmora). Nagradu Narodnog pozorišta je dobila dva puta, za uloge Majka Hrabrost (1972) i Klara (Leda, 1978). Najveće priznanje koje dodeljuje Nacionalni teatar, Plaketu, dobila je 1988. godine. Ako se ovome dodaju i najraznovrsniji dramski likovi ostvareni na drugim teatarskim scenama širom ondašnje zemlje, Markovićkin pozorišni opus broji više od sto uloga, među kojima je teško izdvojiti najbolje. Pomenimo bar neke: Maša (Tri sestre A. Čehova), Dunja ( Zločin i kazna F. M. Dostojevski / Minja Dedić), Katarina ( Ukroćena goropad V. Šekspira), Margaret ( Mačka na usijanom limenom krovu T. Vilijamsa), Eliza Dulitl ( Pigmalion B. Šoa), Silija Pičam (Prosjačka opera B. Brehta) i mnoge, mnoge druge. Pored onih u matičnom Teatru, od pozorišnih nagrada izdvajamo i Specijalnu nagradu na Danima Komedije, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Plakete Mata Milošević i Dobrica Milutinović te Dobričin prsten.
U impozantnom opusu od 63 snimljena filma su: Sumnjivo lice, Poslednji kolosek, Vlak bez voznog reda, Uzavreli grad, Dr, Kozara, Put oko sveta, Sibirska ledi Magbet (režirao Andžej Vajda), Nacionalna klasa, Petrijin venac, Majstori, majstori, Moj tata na određeno vreme, Balkan ekspres, Već viđeno, Braća po materi, Sabirni centar, Urnebesna tragedija... Među filmskim nagradama ističu se Srebrna i dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te Slavica za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti. Rado je snimala i za televiziju – 13 drama, 26 serija i više šou-programa, a ostvarila je i pedesetak uloga u radio-dramama.
Jednom je rekla: „Treba i sama da poverujem da već pedeset godina igram i da već pola veka postoje neki ljudi koji dolaze u pozorište ili u bioskop da gledaju šta ja to radim. Meni je to vrlo važno, zato što sam uvek duboko poštovala i volela svoju publiku. Taj osećaj imam i sada, i danas sam spremna da bolesna ustanem iz kreveta i izađem na scenu.“ („Glas javnosti“)
Olivera Marković je sahranjena 5. jula u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
Izvori: dnevno, story
