Izvor: Politika, 01.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak oca ruskog kapitalizma
Anatolij Čubajs je 1992, kao zamenik predsednika vlade, izveo najkrupniju i najbržu rasprodaju državnih aktiva u istoriji. Posle toga se mali broj građana Rusije neverovatno obogatio, a većina se - skoro svi - pretvorila u sirotinju
Specijalno za Politiku
Moskva, 1. jula – Spuštanjem zastave firme prestala je da postoji najveća svetska energetska monopolistička kompanija RAO EES – u slobodnom prevodu „Ruske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << elektrane”. S njom je otišao u istoriju i čovek za čije je ime vezana ruska privatizacija i koga još nazivaju i ocem ruskog kapitalizma. Anatolij Čubajs je jedan od retkih ljudi iz Jeljcinovog vremena koji je sve do bukvalno današnjeg dana imao ozbiljnu vlast. On je bio na čelu monopolske kompanije „Ruske elektrane” i, ma koliko se povremeno činilo da mu se fotelja izmiče, ostao je u njoj sve dok nije završio reformu sistema koji je od danas podeljen na brojne manje kompanije. A kad smo kod fotelje – ona će biti prodata na aukciji i novac poklonjen dečjem domu u Kalugi.
Čubajs je 1992, kao zamenik predsednika vlade, izveo najkrupniju i najbržu rasprodaju državnih aktiva u istoriji. Posle toga se 80 posto ekonomije našlo u privatnim rukama, mali broj građana Rusije se neverovatno obogatio, a većina se – skoro svi – pretvorila u sirotinju u pravom smislu te reči.
„Za sve je kriv Čubajs”, reći će i danas mnogi Rusi.
Čubajs je bio autor najprotivrečnijeg od svih privatizacionih procesa –aukcija pod zalog, kad su najvrednije i najveće ruski kompanije bile predate grupi magnata u zamenu za zajmove i podršku tada teško bolesnom Jeljcinu na izborima 1996. godine. Čubajs im je predao kontrolu nad preduzećima sa stotinama hiljada radnika, dao im realan administrativni resurs da bi mogli da utiču na ishod izbora, razrušivši pri tome glavni oslonac komunizma.
„Nismo imali izbora. Da nismo sproveli takvu privatizaciju, komunisti bi dobili izbore 1996. godine i to bi bili poslednji slobodni izbori u Rusiji, zato što komunisti ne predaju vlast tek tako.”
Čubajs tvrdi da bi u slučaju pobede komunista i njegov život bio u opasnosti – „ja sam bio glavna meta komunista posle Jeljcina”. Ironijom sudbine, uskoro će postati i glavna meta oligarha, pošto je posle pobede Jeljcina odbio da nastavi da igra po njihovim pravilima. I ni danas se ne kreće slobodno ulicama – nedavno je iz zatvora pušten čovek optužen da je pokušao atentat na njega.
Privatizacija u Rusiji završena je 1997–1998 godine. „I dan-danas ljudi ne primećuju da oligarsi nisu samo ukrali ta preduzeća, nego su ih učinili efikasnijim, počeli su u njih da investiraju, da isplaćuju plate na vreme, porezi koji se od njih dobijaju pomažu da se i penzije na vreme isplaćuju. Većina ljudi to prosto ne čuje zato što je osećaj da je privatizacija bila nepravedna usađen u podsvest”, kaže reformator.
Ovaj „otac milijardera” je „samo” milioner (dolarski, naravno). Ne spada među sto najbogatijih ljudi u Rusiji, mada je u poređenju sa većinom ruskih građana – oligarh. Čak i njegovi najveći neprijatelji ne kažu da se Čubajs bavio privatizacijom iz lične koristi – nekoliko miliona dolara, u odnosu na ono što je mogao imati samo da se ponašao onako kako su se ponašali oni kojima je otvorio vrata prema bogatstvu, sasvim je smešna suma.
„Čubajs je boljševik i ljudi tog tipa rade za ideju a ne za mito”, objavljena je izjava jednog njegovog prijatelja.
I mada je njegova privatizacija nazvana „banditskom” ili kriminalnom”, sam Čubajs ne misli da je išta uradio pogrešno. Ponosi se činjenicom da je stvorio klasu privatnih vlasnika posle 70 godina komunizma, a pogotovu činjenicom da je uspeo da uništi finansijsku osnovu komunističkog sistema.
„Komunisti su imali ogromnu vlast – političku, administrativnu, finansijsku. One su bile povezane sa komunističkom partijom. Mi smo morali da se oslobodimo njih, a za to nismo imali vremena. Nismo mogli da računamo da će politička podrška koju smo imali potrajati ni mesec, sve je bilo pitanje dana. Nismo mogli da biramo da li će to biti ’poštena’ ili ’nepoštena’ privatizacija, zato što poštena podrazumeva postojanje jasnih pravila. Njih određuje jaka država koja je u stanju da obezbedi njihovo poštovanje. Početkom devedesetih, mi nismo imali ni državu ni pravni poredak. Službe bezbednosti i milicija bile su na drugoj strani barikade. Ti ljudi su učili po sovjetskom krivičnom zakoniku, a to je značilo tri do pet godina za privatno preduzetništvo. Nama je preostalo da biramo između banditskog komunizma i bandiskog kapitalizma.”
Malo je ljudi koji izazivaju toliko mržnje ruskog naroda, ali i oduševljenja pojedinaca koji su profitirali od njegove žurbe da uvede privatno vlasništvo u Rusiji. On sam veruje da će istorija pozitivno oceniti njegove reforme:
„Institucija privatnog vlasništva – to nije samo zbir zakona ili klase vlasnika koji imaju realnu vlast. To je 146 miliona ljudi (toliko Rusija ima stanovnika) koji moraju da se slože da je privatna imovina sveta. Sumnjam da mi možemo da dođemo do toga tokom jednog pokolenja.”
Ljubinka Milinčić
[objavljeno: 02/07/2008]
