Izvor: Politika, 13.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od lale do hipoteke
Humanizovano tržište, moralni kapitalizam, kapitalizam sa ljudskim likom... samo su neki od modela novog uređenja koji se u započetoj debati nude kao lek za aktuelnu globalnu ekonomsku krizu. Može li jedan od tih modela, moralni kapitalizam, biti odgovor na izazove finansijske krize. Profesor Stiven Jang, izvršni direktor organizacije The Caux Round Table, međunarodne mreže poslovnih lidera koji promovišu moralni kapitalizam, kaže u razgovoru za „Politiku” da o tome treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << debatovati.
Po silini i posledicama, kriza kao da je bila iznenađenje za poslovne i političke lidere?
Iznenadila je sve, a ono što najviše od svega iznenađuje jeste krah velikih kompanija na Volstritu. Firme koje su do juče imale stotine biliona dolara u svom portfoliju jednostavno su nestale, ili su bankrotirale ili su morale da budu prodate drugim firmama. A imamo i slučaj sa globalnim osiguravajućim gigantom AIG, koji je imao imovinu od jednog triliona dolara, da padne pod kontrolu američke vlade, čime je prekršen temeljni princip slobodnog tržišta.
Još jedan razlog za iznenađenje i šok je da su ovu krizu izazvali najbolji, najpametniji i najplaćeniji ljudi. Krizu nisu izazvali glupi ljudi, nego lideri koji su završili najbolje poslovne škole. Obični ljudi šokirani su činjenicom da su lideri kojima su verovali napravili takvu grešku i nisu mogli da je spreče. Tako da sada ne znaju kome da veruju, koga da slušaju. I to osećanje običnih ljudi delimično objašnjava političku pobedu Baraka Obame, koji je došao kao nov i čist glas.
Da li je kriza, kako se ovih dana može čuti u nekim debatama, dovela u pitanje temeljne principe kapitalizma?
Viđali smo ovakve krize i ranije. Deo krize jeste u skladu sa tradicijom kapitalizma, ali deo krize pokazuje da i dalje postoji nešto disfunkcionalno u ovom modelu kapitalizma.
Prva velika finansijska kriza kapitalizma nastala je u njegovoj kolevci, Holandiji, oko 1620. godine, i bila je vezana za lale. Počela je tako što su ljudi odlučili da masovno kupuju lukovice lala, pa su cene počele da rastu i onda je sve više ljudi kupovalo sve više lala, naručujući ih godinu dana unapred. Zbog toga su cene postale iracionalne u odnosu na stvarnu vrednost lala i kad se to shvatilo cena je odmah pala a puno ljudi je izgubilo dosta novca.
Sledeća ovakva kriza bila je u Londonu između 1718. i 1720. godine kada su se izdavale akcije kompanije koja je obećavala da će iz novih kolonija britanske imperije doneti raznu robu u Englesku, prodati je i zaraditi ogroman profit. Nastala je pomama za tim akcijama jer su svi želeli da kupe njene akcije i učestvuju u profitu, cene akcija strahovito su porasle, ali vizija tog profita bila je iluzija. Kad su kupci akcija shvatili da neće biti profita, cene su pale. Žrtva te krize bio je Isak Njutn, jedan od najblistavijih umova čovečanstva, koji je kupovao akcije, napravio je veliki profit i onda shvatio da je cena suviše visoka, prodao sve akcije i na tome mnogo zaradio. Međutim, cene su nastavile da rastu, on je opet kupio nove akcije po višoj ceni, a onda su cene pale i on je sve izgubio.
U Francuskoj nekoliko godina kasnije imali su sličnu krizu sa prodajom akcija kompanije „Misisipi” koja je trebalo da razvija francuske kolonije u Luizijani, da pronađe zlato, dijamante i donese puno novca. Svi su želeli da kupe njene akcije, cene su porasle, kompanija je izdala još akcija. To je bila državna kompanija i francuska vlada koristila je prihode od te kompanije umesto poreza. Kompanija je izdavala akcije i uzimala novac a posle izvesnog vremena ljudi su shvatili da nema profita, tako da su cene kolabirale.
Sledeća velika kriza bila je dvadesetih godina kada je razvijen Volstrit i kad su počele da se prodaju akcije svih američkih kompanija. Cene akcije su rasle i rasle, sve do 1929. godine i onda su ljudi shvatili da te kompanije ne zarađuju mnogo novca, pa je cena akcija pala. To je dovelo do velike depresije tridesetih godina.
Ovakve krize zovu se mehuri – rastu kao mehur od sapunice i odjednom puknu.
Ova današnja kriza je isti taj fenomen koji se ponavlja.
To znači da za 400 godina svi najpametniji ljudi sveta, advokati, filozofi, poslovni ljudi, političari, bankari, lideri država nisu rešili ovaj problem.
Da li postoji zajednička nit svih tih kriza?
Postoje dve slične niti.
Prva je da su sve ove krize nastale na pozajmljenom novcu, odnosno dugu. Ljudi koji su pre četiri stotine godina želeli da kupe lukovice lala ili danas kad su se igrali sa hipotekarnim kreditima, kupovali su danas nešto kako bi zaradili u budućnosti. Pre krize količina duga dramatično raste, a onda ljudi ne mogu da vrate dug, zatim cene padaju tako da oni koji su dali novac sada ga gube i na kraju svi gube. Postoji jedan grafikon Američkih federalnih rezervi koji pokazuje kako od 1922. godine ukupni dug kao procenat bruto domaćeg proizvoda počinje da raste pre 1929, zatim pada u depresiji, pa opet raste u vreme Drugog svetskog rata zato što se pozajmljuje novac da bi se kupili tenkovi i bombe, onda polako varira do 1980. godine. I tada veoma skače, na 395 odsto BDP. Da vas podsetim, to je početak vladavine Ronalda Regana. Razlika između enormnog i poželjnog rasta duga u odnosu na BDP bila je 39 triliona dolara. To je novac koji ne može da se vrati, taj novac je nestao i neki ljudi su ga izgubili.
Druga nit tiče se osnovnog zakona ponude i potražnje. U klasičnoj ekonomiji imate cenu i količinu. Generalno gledano što je cena viša, niža je količina, ponuda. A kad imamo „krize mehure”, određivanje cena postaje iracionalno i tržište ne funkcioniše. Jer, ono što se dešava u mehuru je – što je viša cena, veća je i količina, ponuda. U finansijskim krizama cene su sve više i više, onda odjednom ljudi shvate da ne postoji tržište za taj proizvod i on prestaje da se prodaje. Tada tržište staje i kolabira, a društvu ostaje suviše proizvoda koje niko ne želi da kupi.
Tvrdi se da je gramzivost uzrok krize na Volstritu. A šta je njen uzrok u realnom sektoru?
Strah. Kompanije smanjuju proizvodnju, otpuštaju radnike, ljudi se plaše da će izgubiti poslove, potrošači se plaše da će ostati bez novca. Niko ne kupuje kola i auto-kompanije kolabiraju, otpuštaju radnike...
Zatim se, kao u najboljoj tradiciji socijalizma, pojavljuje država da spase sve te kompanije?
U vezi sa tim u Americi se vodi velika debata da li država dolazi da bi pomogla kompanijama ili da bi spasla finansijski sistem. Većina ljudi u finansijama i ekonomiji slaže se da vlada mora da interveniše i omogući da finansijski sistem funkcioniše. Ali, dve velike auto-kompanije, GM i Krajsler, traže pomoć od vlade. Međutim, problem ove dve firme nije kriza kapitalizma i sistema, već njihov „privatni” problem jer su donele pogrešne poslovne odluke i zato vlada ne treba da ih spasava. Demokratska stranka, čija su radnici biračka baza, slaže se da su kompanije pravile velike greške, ali upozorava da ako te firme prestanu da rade 50.000 porodica neće imati posao i prihod. I da zato moraju da pomognu radnim ljudima.
S druge strane ima ozbiljnih upozorenja da je to približavanje socijalizmu i da ako vlada daje pare, onda treba i da nadgleda kompanije. Iz tih krugova stižu ocene da je sve to glupa ideja, jer ono što smo naučili od socijalizma i komunizma je da su birokrate veoma loši poslovni ljudi. Tako da Amerika sada ima veliki problem.
U debati oko načina izlaska iz krize nemačka kancelarka Angela Merkel spomenula je model humanog tržišta?
Mi koristimo pojam moralni kapitalizam. I bilo mi je veoma drago da 4. novembra čujem francuskog predsednika Sarkozija kada kaže „moramo da moralizujemo kapitalizam”. Kriza je dovela ideju naše organizacije u žižu interesovanja.
Šta podrazumeva koncept moralnog kapitalizma?
Taj koncept počiva na ideji povezivanja brige za druge ljude i profita. Mnogi će reći da to nije moguće jer kad se misli samo na profit ne razmišlja se o mušterijama, radnicima, čovekovoj okolini... jer to samo povećava troškove i smanjuje profit.
Mi kažemo da je moguće i da se moraju rešiti dva problema. Prvi je pitanje – da li ljudsko biće može da bude dobra i moralna osoba ili živi samo za sebe i svoju ličnu moć. Drugi je dilema kako istovremeno napraviti profit i zadovoljiti potrebe drugih ljudi.
O prvom problemu mi kažemo da su ljudska bića i sebična i moralna. I zato se mora organizovati edukacija sa podsticajima kako bi se sebičnost izbalansirala s brigom za druge. Zato je naš moto „sopstveni interes uz brigu o drugima”.
Taj se lepo vidi u aktuelnoj finansijskoj krizi – velike američke banke nisu gledale u budućnost, već su razmišljale samo o svojim kratkoročnim interesima. Sitibank i Meril Linč u poslednjih godinu dana napravile su profit od 700 miliona dolara na kontaminiranim hipotekarnim kreditima, a onda su u krizi izgubile milijarde dolara. To je bio glup posao zato što nisu razmišljali o svim posledicama.
Što se tiče drugog problema – profita, smatramo da istančanija analiza poslovanja mora da obrati pažnju na nematerijalna dobra.
Tradicionalni marksizam i kapitalizam smatraju da je samo novac – kapital. U tom kontekstu gleda se samo finansijski bilans stanja i koliko je novca zarađeno. A mi tvrdimo da poslovanje sadrži pet različitih vrsta kapitala. Prvo, slažemo se sa tradicionalnim načinom razmišljanja, da postoji finansijski kapital. Ali, postoji i fizički kapital, to je oprema i tehnologija. Zatim postoji ljudski kapital – ako kompanija ima glupe radnike, propašće. Sledeća vrsta je reputacijski kapital, dobro ime. Zatim postoji društveni kapital. On postoji unutar i van poslovanja. Kapital unutar poslovanja su kultura, vrednosti, upravljanje, kvalitet rukovodstva i strategija. Društveni kapital van preduzeća je u društvu i vlasti. Na primer, visoka korupcija, loše obrazovanje, visok nivo kriminala, loš javni prevoz, slab kvalitet telekomunikacionih i bankarskih usluga, mali entuzijazam ljudi ... znače nizak socijalni kapital. Globalno pravilo glasi – zemlje koje imaju najviši društveni kapital su najbogatije i imaju najbolje poslovanje.
Daću vam dobar primer za ovu temu koji sam čuo kad sam stigao u Beograd. Rekli su mi da je Beograd poznat po klubovima i noćnom životu na splavovima i da će za novogodišnje praznike u vaš grad doći 30.000 Slovenaca i trošiti novac. Zašto oni dolaze ovde, a ne idu u Rim, Atinu ili Beč. Dolaze ovde zbog ugleda, zbog reputacije, zbog dobrog imena, jer znaju da će se u Beogradu dobro provesti, da su ljudi dobri, da su restorani dobri. Ta reputacija odslikava realnost, to nije mit i iluzija. Zbog toga se neće desiti finansijska kriza, jer su Srbi proizveli kvalitet u prošlosti i imaju ugled kome se veruje i potvrdu da će sličan kvalitet pružiti u budućnosti. Toliko Slovenaca će potrošiti izvesnu sumu evra i to je puno novca koji stiže u Beograd. Primer nije sofisticiran, ali je tačan.
Koliko će trajati ova kriza, to pitanje interesuje sve ljude na planeti?
Dugo. Zato što ona sada ima uticaj na stvarnu ekonomiju, a iznos duga je ogroman. Biće veoma teško i bolno zaraditi toliko novca kroz realni rad da bi se otplatio taj dug. Ljudi nisu svesni koliko rizika postoji sa kreditima, nema kapitala, ima samo garancija iza kojih ne stoji novac.
Procena garancija po kontaminiranim zajmovima je između 36 i 61 trilion dolara. U svetu nema toliko gotovine i niko ne zna kako da se izvučemo iz ove situacije.
Trebaće puno vremena da se vrati poverenje ljudi.
Miša Brkić
[objavljeno: 14/12/2008]
.jpg)
