Izvor: Politika, 26.Apr.2015, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očekivanja su ključna za privredni oporavak
Fabricio Ciliboti, profesor Ciriškog univerziteta, jedan je od najboljih svetskih ekonomista srednje generacije. Njegov najveći doprinos ekonomskoj nauci vezan je za teoriju privrednog rasta, a posebno se bavio slučajem Kine. Nedavno je boravio u Beogradu. Predavanja je održao na Pravnom i Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a u Centru za liberalno-demokratske studije seminar na temu „Savremena teorija endogenog privrednog rasta i udaljenost od tehnološke granice”. To je bila prilika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da s njim porazgovaramo o aktuelnim temama.
Ekonomski oporavak u evrozoni i u EU dobija zamah. Sada raste ne samo nemačka privreda, već gotovo svih zemalja članica. Šta je, po Vašem mišljenju, izazvalo oporavak? Koliko je ranjiv, odnosno koliko će dugo trajati?
Primećuju se signali poboljšanja na ekonomskom horizontu. Oporavak američke privrede je već prilično robustan. Evropa za njim zaostaje, naročito zbog usporenog rasta zemalja južne Evrope. Ipak, Evropa je počela da se pomera, čak i na svom jugu. Španija ima najviši privredni rast u celoj evrozoni. Italija, uspavani džin još od 1990. godine, stidljivo pokazuje neke znake oporavka. Dva su osnovna razloga za sve to. Prvo, niske cene energenata konačno su dovele do toga da kompanije uvećavaju proizvodnju i investicije. To znači i nova radna mesta i uvećanu tražnju. Drugo, nova politika Evropske centralne banke počela je da daje rezultate. Još od marta Mario Dragi je započeo program kvantitativnog popuštanja u iznosu od najmanje 1.100 milijardi evra kako bi se suprotstavio deflatornoj spirali. Ova nova politika je uspela, začuđujuće brzo, da preokrene očekivanja. Pored neposrednih efekata dosadašnjeg ubrizgavanja likvidnosti, svedoci smo promene očekivanja potrošača i poslovnih ljudi. Očekivanja su ključna za uspeh oporavka. Ukoliko ljudi ne veruju u rast u budućnosti (i pozitivnu stopu inflacije), ne može da dođe do oporavka. Ipak, optimizam ne treba da znači trijumfalizam. Oporavak nije čvrst. Dužnička kriza, pogotovo ona grčka, još uvek nije razrešena. Strukturne reforme su minimalne, naročito u onim zemljama kojima su najpotrebnije. Očekivanja mogu ponovo da postanu pesimistička na prvi negativni šok (bez obzira na to da li je u pitanju Grčka, Ukrajina ili izborni rezultat u nekoj od zemalja članica) i da današnji oporavak učine prolaznim. Ipak, činjenice bar zasad pokazuju da nemački pesimizam u pogledu Dragijevog novog kursa nije bio opravdan.
Grčki dug i njegova održivost pune naslovne stranice svake nedelje. Kako gledate na budućnost u tom pogledu? Da li je izlazak Grčke iz evrozone rešenje?
Tenzije su velike u ovom momentu. Grčka i EU hodaju po ivici noža. Nadam se da će se Evropska komisija i ECB odupreti pritiscima jastrebova. Prisiljavanje Grčke da izađe iz evrozone bilo bi u ovom trenutku krupna greška, koja može da potkopa stidljivi optimizam koji se polako gradi na kontinentu. Postoji pogrešno viđenje da je čvrst stav prema Grčkoj ono što ozbiljna ekonomska nauka preporučuje. Prema tom viđenju, grčka lekcija bila bi dobra investicija u buduću institucionalnu izgradnju. To je zabluda. U našem nedavnom istraživanju pokazali smo da se savremena ekonomska teorija zalaže upravo za pragmatizam. U stvari, efikasan način za savladavanje dužničke krize, zemlja koja beleži trajnu recesiju, zahteva da se uslovi koji su na početku dogovoreni preispituju i nanovo dogovaraju, nudeći poboljšanje uslova za zemlju u nevolji sve dok recesija traje.
Premda ne mogu u potpunosti da iznesem argumente u prilog ove teze u kratkom intervjuu poput ovoga, dopustite mi da iznesem neke jednostavne razloge zbog kojih je izlazak Grčke iz monetarne unije kratkovido rešenje. Ne postoji scenario po kome bi Kalifornija mogla da izađe iz SAD, na primer. Ukoliko stvorimo takav scenario u Evropi, neće dugo potrajati pre nego što počnu spekulativni napadi na suvereni dug ostalih zemalja. Očekivanja da se nove valute mogu stvoriti ili vaskrsnuti samo podstiču ovakve napade. Jedini pragmatični mehanizam je rastakanje monetarne unije. To je moguće, ali bi to izazvalo nesreću koja bi gurnula Evropu u novu recesiju neizvesnog trajanja. Takođe očekujem da bi to moglo da bude pogubno i po samu Evropsku uniju. Da ne bude zabune, ne spadam u one kojima se dopada kako se danas upravlja Evropskom unijom, niti monetarnom unijom kao njenim delom. Međutim, napuštanje evra kakav je on danas bilo bi jednako samoubistvu.
Mnogi ukazuju na to da je kriza suverenog duga posledica neodgovarajućih institucionalnih rešenja u Evropskoj uniji, naročito na nivou evrozone. Da li je to zaista tako?
Izgradnja evropske kuće počela je od krova. Uspostavljanje zajedničke valute bez uvođenja više koordinacije u fiskalne politike zemalja članica i, naročito, bez demokratskog polaganja računa na nekom federalnom nivou bilo je pogrešno. Alternativno, moglo se ići na rešenje u kome se vode potpuno nezavisne fiskalne politike, ali bez mogućnosti finansijske pomoći i izbavljenja. U Švajcarskoj, na primer, niko ne očekuje da bi fiskalno neodgovorni kanton bio izbavljen bilo od koga. Međutim, u postojećem sistemu postoji izuzetno mnogo eksternih efekata koji se javljaju usled međusobne povezanosti finansijskih sistema. Kao posledica toga, tržište je prihvatilo zdravo za gotovo da će ECB da se bavi suverenim dugom bilo koje zemlje koja pripada evrozoni. Neke zemlje, poput Grčke, počele su da stvaraju sve veće i veće deficite i da žive iznad svojih mogućnosti. Još gore, jeftin novac bio je supstitut za reforme potrebne za unapređenje konkurentnosti i podizanje tehnološkog nivoa, naročito u Južnoj Evropi. Onda je stigla velika recesija i donela suočavanje sa stvarnošću.
Bavili ste se izučavanjem fenomena poverenja između ljudi koji čine jedno društvo. Koliki je značaj poverenja za dobro funkcionisanje prirede? U kojoj meri je poverenje povezano sa dobrim institucijama?
Dobre institucije su važne za ekonomski uspeh. Međutim, izjednačavanje dobrih institucija i demokratije je pojednostavljenje. Postoje demokratije koje dobro i koje loše funkcionišu. Štaviše poverenje i institucije međusobno su povezane. U uspešnim zemljama, ljudi imaju poverenje u institucije bez toga da li im se dopada neki političar koji ih oličava. Naprotiv ljudi imaju poverenje u vladu, u skupštinu, u pravosuđe itd. Ova vrsta poverenje se prenosi i na privredne odnose između pojedinaca. Ukoliko ljudi veruju da se zakoni sprovode, onda ne očekuju da će njihov poslovni partner da prekrši zakon. Nasuprot tome, u slabim demokratijama (u šta spada većina zemalja južne Evrope) lične veze su od ključne važnosti za uspešno poslovanje. Ne može se imati poverenja u ljude i firme koje nisu dobro povezane, zbog toga što mogu lako da ih potkopaju „ljudi od poverenja”: poslovanje s njima nije sigurno. U takvim zemljama je tipično da institucije same za sebe nemaju prestiž, ali pojedinac može da postane veoma uticajan. Razmislite šta je Silvio Berluskoni predstavljao za Italiju ili šta Orban danas predstavlja za Mađarsku, a Erdogan za Tursku. Devet godina sam živeo u Švedskoj i osam u Švajcarskoj. U tim zemljama nijedan političar nije „deus exmachina”, nego ljudi imaju poverenje u demokratske institucije kao takve.
Konačno, Srbija. Praktično nije zabeležila rast još od 2008. godine. Da li će oporavak EU i njenih zemalja članica predstavljati pokretačku snagu rasta srpske privrede u godinama koje dolaze?
Srbija je zabeležila dobru dekadu sve do 2008. godine. To je vredno pažnje, naročito imajući u vidu da su se EU i SAD veoma često nepravično odnosili prema Srbiji. Međutim, od početka velike recesije, srpska privreda stagnira ili nazaduje. U velikoj meri to je efekat međunarodne krize i nije pod kontrolom srpskih vlasti. Sada, s prvim znacima oporavka, očekujem da 2015. godina za Srbiju ne bude baš slavna, ali da će nakon toga da dođe do oporavka. Vreme krize treba da bude vreme ekonomskih reformi (jačanje konkurencije, tržište radne snage itd.). Upravo se to, na primer, dogodilo u Šrederovoj Nemačkoj. Takođe i u Poljskoj. Važno je da Srbija ne propusti priliku da modernizuje svoju privredu, napreduje na planu inovacija, konkurencije i obrazovanja, kako bi postavila temelje za svoj budući održivi rast.
