Izvor: B92, 11.Mar.2011, 12:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obveznice veštačka pluća vlade
Beograd -- Osim što koriste državi da premosti nedostatak novca u budžetu, emitovanje dugoročnih obveznica pomaže i razvoj osiguranja. Međutim, dug je ipak dug.
A Srbija je skoro dostigla zakonski dozvoljeno zaduženje od 45 odsto bruto domaćeg proizvoda.
Emisija trezorskih zapisa sa rokom dospeća od 15 godina bila je prvi korak u smeru stimulacije sektora životnog osiguranja u Srbiji, a istovremeno i potez koji državi donosi sredstva neophodna za realizaciju kapitalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << investicija.
Prema rečima Dragovana Milićevića, saradnika portala ekonomija.org, generalno, nije dobro da se država zadužuje, jer joj je kapacitet za vraćanje dugova slab, ali je sigurno da joj se emisija dugoročnih evro-obveznica koje kupuju osiguravajuće kuće više isplati nego uzimanje kredita pod komercijalnim uslovima.
Konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija takođe smatra da osiguravajuće kuće mogu imati „veoma ozbiljnu ulogu u razvoju", ali samo u radu sa privredom, a ne isključivo sa državom. Prema njegovom mišljenju, ako država bude jedini klijent osiguravajućim kućama, odnosno ako osiguravajuće kuće budu mogle da kupuju samo državne hartije, onda postoji opasnost da novac prikupljen na takav način ne bude iskorišten toliko za investicije koliko za održavanje tekuće likvidnosti i popunjavanje budžetskih rupa.
"Prodaja hartija indeksiranih u evrima je bezbedan proces, koji državi više odgovara, pošto dugoročne obveznice kasnije dospevaju za naplatu u odnosu na komercijalne kredite. To znači da upotrebom takvog mehanizma zaduživanja država dobija vremena da udahne vazduh, a uz to i kamate na ove papire su nešto niže nego na bankarske zajmove”, navodi on.
Međutim, osim ovih pogodnosti, postoji i druga velika korist od emitovanja evroobveznica i učešća osiguravajućih društava u njihovoj kupovini, a to je što se time u velikoj meri doprinosi razvoju tržišta kapitala, napominje Milićević.
On ipak upozorava na to da je učešće duga u bruto domaćem proizvodu Srbije već stiglo do granične vrednosti od oko 45 odsto, čime se smanjuje mogućnost države da se uopšte zadužuje.
S druge strane, povoljna okolnost da se obveznice koje pogoduju osiguravajućim kućama izdaju na rok od čak 15 godina, istovremeno znači da će država morati u krajnjem zbiru da izdvoji više sredstava za njih u odnosu na kratkoročnije kredite, ali s obzirom na situaciju u kojoj se sada nalazi, činjenica da ovakav vid zaduživanja smanjuje pritisak na likvidnost, dovoljna je da opravda korišćenje ovih hartija.
Milićević ističe da su u tom procesu osiguravajuća društva izuzetno značajna, kao veliki učesnici u trgovini obveznicama i podseća na izuzetnu nerazvijenost sektora životnog osiguranja u Srbiji.
"Ekonomska kriza, izuzetno nizak standard i činjenica da relativno malo ljudi može sebi da priušti ulaganje u osiguravajuće fondove, doprinose takvom stanju. Naročit problem predstavlja kriza, koja je zaustavila razvoj čitave industrije životnog osiguranja kod nas. Zato treba sačekati da najgore prođe", dodaje Milićević.
"Životno osiguranje je bitan segment finansijskih usluga i naročito je značajan za stimulisanje dobrovoljne štednje i siguran plasman sredstava stanovništva, koji nudi”, kaže Milićević.
"Kada bi se omogućilo da se i dugoročnim i kratkoročnim trezorskim zapisima trguje na berzi to bi bio dobar potez, jer bi se time povećala ponuda hartija na Beogradskoj berzi, pa bi se i tržište razigralo. Povećala bi se likvidnost i mnogi bi se lakše odlučivali na kupovinu, znajući da mogu da kupuju sigurne hartije koje kasnije uvek mogu da prodaju”, objašnjava Vučković. Prema njegovim rečima, do sada je problem bio upravo u tome što nije bilo moguće da se trezorskim zapisima trguje na berzi, zbog čega je njihova prava vrednost nepoznata.
Konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija smatra da je neophodno da se regulativa promeni tako da se oslobodi investicioni potencijal osiguravajućih društava i da im se omogući ulazak u javno-privatna partnerstva.
"Osiguravajuća društva imaju tehničke rezerve vredne 600 miliona evra, od čega im zakon dozvoljava da samo pet odsto iskoriste za ulaganja. Zakon mora da se promeni tako da veći deo ovih sredstava bude slobodan za investicije. Ako bi oiguravajuće kuće mogle da posluju sa privredom u vidu javno privatnih partnerstava, onda bi njihova sredstva išla u kapitalne investicije, jer bi se delatosti iz javnog sektora prelivale u realni”, smatra Bušatlija.
U vezi kupovine dugoročnih obveznica, ovaj stručnjak napominje da su te hartije „uvek cenjene, ako je emitent ozbiljna država", poput neke od skandinavskih zemalja, ali zbog percepcije visokog rizika Srbije, Bušatlija ima rezerve po pitanju uspeha takvih emisija kod nas. On naročito ističe opasnost zbog „disonantnih tonova" koji dolaze iz raznih delova vlasti, pa se, kako kaže, događa da se „ujutro svi kunu u Evropsku uniju, a onda donesu zakone koji su suprotni njenim pravilima".
Bušatlija napominje da svaka hartija koja se pojavi na Beogradskoj berzi doprinosi njenom funkcionisanju, ali da se obveznice prodaju na direktnim aukcijama, zbog čega bi bilo potrebno da se razvije sekundarno tržište na kojem bi prvi kupci državnih hartija prodavali svoje obveznice drugim kupcima, ako su im potrebna sredstva za podizanje sopstvene likvidnosti.
Saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić kaže da je dobro i opravdano ako se država zadužuje emisijom dugoročnih obveznica koje kupuju osiguravajuće kuće da bi taj novac iskoristila za dobre investicione projekte, ali da je loše ako ta sredstva bude koristila za pokrivanje tekuće likvidnosti i tako bude prebacivala finansijski teret na buduće generacije.
"I prema fiskalnim pravilima, kapitalne investicije su izuzete iz ograničenja od 45 odsto BDP-a, kao maksimalnog nivoa zaduženosti države, tako da, ako postoje dobri projekti, onda je opravdano da se oni finansiraju i emisijom trezorskih zapisa”, navodi on.
Na prvoj aukciji ovih dugoročnih obveznica država je uz kamatnu stopu od 5,85 odsto prodala 100 miliona evra hartija, što je polovina emisije, a stručnjaci ocenjuju da bi ovakav vid zaduživanja mogao da doprinese ne samo razvoju sektora osiguranja, već pre svega razvoju tržišta kapitala, ali i samoj državi, koja preko emisije obveznica prikuplja sredstva pod često povoljnijim uslovima u odnosu na komercijalne kredite i na duži rok, što smanjuje pritisak na budžet.
S druge strane, sama činjenica da država diversifikuje svoj portfolio obveznica, uvođenjem dugoročnih zapisa je takođe dobra, jer smo u problem sa dospećem velike količine obveznica u narednim mesecima i došli zato što su sve obveznice bile kratkoročne. Da je bilo dugoročnijih zapisa, to bi bila olakšavajuća okolnost, objašnjava Nikolić.
Prema njegovim rečima, „logično bi bilo" da se prodajom dugoročnih zapisa osiguravajućim kućama finansiraju investicioni rashodi, jer dugi rok dospeća omogućava da se te obveznice na kraju isplaćuju iz prinosa koji će se ostvarivati posle završetka investicija, a ne iz drugih budžetskih sredstava.
Profesor univerziteta Megatrend Vladimir Vučković smatra da su se emisijom dugoročnih obveznica našla dva igrača sa zajedničkim interesom - država koja mora da se zadužuje i osiguravajuće kuće koje su time dobile materijal za investiranje, pošto i zakonski imaju obavezu da određeni deo sredstava drže u obveznicama.
Vučković smatra i da razlike u kamatnim stopama između obveznica i kredita ponajviše proističu iz same ročnosti ovih instrumenata, dodajući da institucionalnim investitorima i osiguravajućim kućama trezorski zapisi odgovaraju radi ispunjavanja regulatornih uslova.
