Izvor: Blic, 03.Okt.2009, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nostalgija dragog slušaoca
Ubrzo pošto smo uvukli struju (elektrifikacija plus industrijalizacija jednako socijalizam) kupismo „Teslu" i nikad se više nije ponovilo čudo kakav je bio radio, trebalo je da televizija i internet budu još veća čuda, ali u mom slučaju nije tako ispalo.
Ono što smo slušali u „Vremenu sporta i razonode" bilo je neuporedivo uzbudljivije od onoga docnije videti na televiziji ili na stadionu. Fudbal je bio drama bez premca, Mladen Delić javlja se sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nezamislive „Kantride" ili „Maksimira"... Za nas seljačiju zlatno doba jugoslovenskog fudbala trajalo je dok nismo kupili televizore ili prve karte za večiti derbi: nijedna utakmica nije bila dostojna onoga o čemu nam je Radivoje Marković pričao.
I ne zato što je reporter preterivao, nego zato što smo sami morali da zamišljamo sve, od zelenog tepiha, do sudijskih crnih dresova od saltina (nešto kvalitetnijeg od onog kakav su nama kupovali za kupaće gaće), grad na Miljacki bio je uzbudljiviji nego Smaragdni grad, šut Bore Kostića sa trideset pet metara bio je projektil zemlja-vazduh-prečka (jedna se greda, prema legendi, prepolovila i udarila golmana posred kačketa, koji sreća da je bio od debele čoje...).
Radio je bio izvor fudbala i muzike, vesti sam trpeo kao što savremeni homo sapiens podnosi reklame, za izveštaj o vodostanju ispoljavao sam neobično interesovanje, budući da se niko od moje rodbine nije posvetio lađarskom, pa ni skeledžijskom pozivu.
Menjajući talase i stanice (jedna se zvala Beromunster, s dvema tačkicama iznad u, kakva to mora da je varoš sa kakvim kolodvorom, kakvom glavnom poštom!...), nailazio sam na muziku kakvu niko u Banatu nije umeo da svira, slušao sam različite posve, naravno, nerazumljive jezike, izgleda da sam se još kao mlađi maloletnik počeo emotivno vezivati za međunarodnu zajednicu, koja pola veka docnije neće ispasti baš neka cvećka.
Prve emisije gde je publici data reč („Večernja revija želja"), ma koliko ograničene i zapravo cenzurisane bile, trajno su oštetile mističnu auru radija, kao što dezodorans mlaz po mlaz napravi ozonsku rupetinu da bi coup de grace radijskoj magiji zadale lokalne stanice, gde si za vlastite pare pozdravljao koga ti drago i kakvom ti drago muzičkom nepodopštinom.
Obično se radujem kad puk sruši Bastilju, kad svrgne nekog samodršca, kad stvar uzme u svoje ruke, jedino na radiju ne volim kontakt programe: saradnja je danas za moj ukus isuviše dvosmerna, bilo mi je lepše dok su drugi birali muziku, a ja bio puki, bespomoćni konzument.
