Izvor: Politika, 06.Maj.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nismo neprijatelji političarima
Mislim da je uticaj poslovnih krugova pri formiranju vlade bio prenaglašen. – Ne sporim da ima poslovnih ljudi koji vole da ih nazivaju tajkunima u javnosti. – Svet nas uvažava i prima kao eminentne predstavnike biznisa, a kod kuće nas tretiraju kao loše biznismene i tajkune
Branislav Grujić, predsednik srpskog poslovnog kluba „Privrednik” iznenadio je Srbiju. Za razliku od svojih prethodnika, tri dana posle izbora obraća se javnosti da joj kaže da on i ostali članovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kluba koji za većinu građana predstavlja tajnu, poput celog sveta moraju da pišu nova pravila igre, da propagiraju na svakom mestu u svakom trenutku, svakim korakom novu Srbiju koja radi, koja se gradi, koja stvara. Srbiju u kojoj se pregalaštvo i rad nagrađuju i javno promovišu kao poželjna društvena vrednost.
– Mi ćemo se kao Klub „Privrednik” boriti da svi segmenti društva uđu u takav način razmišljanja. Moramo da prestanemo da se bavimo time kako će se Amerika i Evropa raspasti, kako će evro propasti. Mi imamo unutrašnji problem i hajde njime da se bavimo. Bez sopstvene proizvodnje, bez sopstvene gradnje, bez infrastrukture, bez zapošljavanja, bez školovanja, bez primene najnovijih znanja i tehnologije... Srbija ne može da ide dalje. Srbija vapi za modernizacijom. Na svim nivoima, od upravljanja državom do upravljanja preduzećima, do zdravstva, obrazovanja... Razvoj više ne možemo da zasnivamo na postojećim rešenjima i modelima – kaže u prvom intervju pošto je izabran za predsednika kluba „Privrednik” Branislav Grujić, vlasnik kompanije PSM „Farman”.
Zašto političari u javnosti peru ruke od poslovnih ljudi, odriču se te veze i taj odnos smatraju nepoželjnim?
Pri formiranju vlade napravljena je loša slika da je poslovna zajednica presudno na to uticala. Tome su kumovale i izjave pojedinih preduzetnika, a mislim da je uticaj poslovnih krugova pri formiranju vlade bio prenaglašen. To je bez razloga isforsirana priča i to je kod političara zazvučalo loše. Političari danas pogrešno misle da smo mi ti koji smo njima najveći neprijatelji. A najveći neprijatelj politike u Srbiji nisu privrednici nego ekonomska situacija i organizacija države. Najveći neprijatelj je nesposobnost upravljanja resursima kojima se vlada. To je kao da sam dobio „formulu jedan”, a ne znam da vozim „jugo 45”.
Političari u Srbiji nemaju bolje privrednike i bolje ne mogu da uvezu preko noći. Mi im nismo neprijatelji, nego partneri i saveznici.
Nije li Vama izbor za predsednika Poslovnog kluba „Privrednik” neka vrsta „kamena oko vrata”, s obzirom na predstavu u javnosti da je Klub mesto tajkuna koji su se lako obogatili? A Vi ste biznis napravili van Srbije i niste koristili nikakve poslovne blagodeti bliskosti s ovdašnjim vlastima?
Znam za sebe da nisam tajkun. Neću dozvoliti da ovaj klub nijednog trenutka bude tretiran i nazivan tajkunskim. Ako je neko nešto nelegalno stekao, postoje meritorni državni organi koji to treba da razreše i sankcionišu. Mislim da je izraz „tajkun” osmišljen specijalno da se neko žigoše. Ali, ne sporim da ima poslovnih ljudi koji vole da ih tako nazivaju u javnosti. Ima ljudi koji vole što su tajkuni, oni su svoju popularnost i prepoznatljivost pravili uz pomoć tajkunstva. Pa, ko voli da bude tajkun – neka bude. Ja nisam tajkun i 95 odsto ovog kluba su ljudi koji krvavo rade, imaju realnu proizvodnju, zapošljavaju hiljade ljudi i svaki dan rade od jutra do mraka.
Ali „nije čovek ono što misli o sebi, nego što drugi misle o njemu”?
To jeste.
Pa šta je onda rešenje?
Samo glasnost, samo otvorenost i pokazivanje realnih rezultata. I na tome ću da radim kao predsednik kluba.
Prvi potez novoizabranog hrvatskog predsednika Ive Josipovića bio je formiranje Privrednog saveta čime je želeo da pokaže kako i ta državna institucija brine za ekonomsko stanje nacije bez obzira što nema velike ingerencije u privredi. Da li bi i u Srbiji moglo da se dogodi tako nešto?
Postojanje dobrih odnosa između političke i poslovne zajednice je civilizacijsko dostignuće, a ne izuzetan ili specijalni čin.
Vlast se nije stidela da pozove „Fijat” u Kragujevac da naprave zajedničku firmu za proizvodnju automobila i to je platila. Zašto vlast strahuje da pozove, na primer, „Point grupu” Zorana Drakulića da zajedno ožive proizvodnju bakra u RTB „Bor”? U čemu je razlika između „Fijata” i „Point grupe”?
Samo u percepciji naše javnosti. Ne znam zašto je manje značajno nešto što je srpsko. U svim zemljama sveta vlade zaduže uspešne preduzetnike da pomognu da se oživi neki region ili neka opština. Preduzetnik ume da napravi analizu. Preduzetnik odgovara za svaku reč koju izgovori. U biznisu reči nisu političke floskule i nisu planovi u oblacima. To su konkretni planovi za koje ja odgovaram. Zato političari šalju preduzetnike koji nemaju slobodu državničkih vizija da naprave plan ekonomskog oporavka neke regije, recimo juga Srbije. Ti poslovni ljudi imaju iskustvo, znanje, kontakte i prepoznatljivost biznis modela. Oni mogu mnogo brže, nego neki političar, da naprave program razvoja određenih regija opština i da daju jasne preporuke kako da se radi. To i mi nudimo, plus da dovedemo strane partnere.
To je bio naš predlog vlastima, da tamo gde imaju problema puste nas da uđemo i da radimo. Mi bi jednostavno mogli da pomognemo desetinama društvenih firmi koje su u problemima. To doživljavamo kao obavezu za koju ćemo dobiti društveno priznanje. Svi znamo ali niko neće da kaže da polupismeni stranački kadrovi ne mogu da budu na čelu opština, upravnih odbora javnih preduzeća...
Hoćete da kažete da je dokazivanje motiv angažmana uspešnih preduzetnika u propalim društvenim preduzećima?
Apsolutno, baš zato što ste od nas napravili primitivne tajkune koji su sve u životu zaradili samo zahvaljujući tome što ste bili bliski vlastima. E, mi možemo da dokažemo da smo vrhunski menadžeri i da jedino što imamo i što niko ne može da nam oduzme je naše znanje i iskustvo. Pa Zoran Drakulić je u poznim godinama od jednog od najvećih svetskih trgovaca postao jedan od najvećih svetskih industrijalaca. Da li neko može da kaže da takav čovek ne zna šta je dobro u nekim segmentima biznisa. Pa to bi bilo smešno. Ili, zar Miroslav Mišković koji je napravio dvadesetak profitabilnih firmi nije u stanju da organizuje bilo koji posao koji mu poveri država. Ili, zar meni treba duže od dva sata da napravim izveštaj o svakoj državnoj investiciji. To je to dokazivanje, mi hoćemo da im dokažemo da Srbija ima nešto najkvalitetnije što svet uvažava. Nas svet uvažava i prima kao eminentne predstavnike biznisa, a kod kuće nas tretiraju kao loše biznismene i tajkune. Pa evropski igrači su i Zoran Drakulić, Miodrag Kostić, i Vuk Hamović i Vojin Lazarević....
Zašto se vrlo često od takvih poslovnih ljudi čuje da im je „prekipelo” i da se spremaju da odnesu biznis iz Srbije?
Zato što su sada u fazi deprimiranosti, zato što im je mnogo teško. To je stanje duha. Virus beznađa koji je ušao u ceo sistem dolazi i do mnogih preduzetnika. Kad virus uđe u poslovnu zajednicu, Srbija je „ugasila svetlo”.
Je li to realna opasnost ili nas samo plašite?
Vrlo je realna opasnost. Znate da se u Americi pravi indeks industrijskog optimizma. Ako su top biznis lideri pesimisti, nema ništa od biznisa a berza se odmah srozava. A mi ovde kažemo „ma nema veze”.
Ma ima veze. Ova država ne može da stvori 40 novih članova „Privrednika”. Oni su se rodili, država ih je školovala 40 godina, trenirali su 40 godina i država sada hoće da ih promeni, a nema drugu tako dobru ekipu.
Nemate li utisak da se u Srbiji država previše umešala u privredu?
Naprotiv, svuda u svetu država je preuzela jako mnogo pozitivnih ingerencija u privredi. U Nemačkoj se prošle godine gradila infrastruktura kao nikad ranije. Oni su realno radili, država je realno podsticala izvoz svoje procesne industrije. Sve su radili kroz davanje subvencija, nikad više u istoriji nije prodato automobila. Gde god su mogli umešali su se pomagali svoju stratešku industriju. Nisu lamentirali da li da pomažu BMV i „Mercedes” zato što su to privatne firme. I niko nije bio protiv mešanja u „Dženeral motors”.
A naša se država ni u šta nije umešala i napravila nešto dobro. Bio bih presrećan da se država prošle godine umešala i da je sve „prštalo” od gradnje puteva, železnice, bolnica, sportskih hala...
Šta su za nas pouke grčke krize?
Da i tamo gde sve izgleda savršeno, može da se desi problem. Nikad ne potcenjuj situaciju u kojoj se nalaziš. Mi olako potcenjujemo situaciju u kojoj se nalazi srpska privreda.
Mislite li da je teško stanje?
Mislim da je izuzetno teško. Tvrdim da je kriza duboka i korenita jer nam se sve nakupilo – svetska kriza, nedostatak investitora, srpski nemar i nerad i na sve to makrofinansijska politika koja je bila usmerena protiv privrede. Kad se sve to odjednom spojilo ispalo je da zemlja umire od kijavice, a ona ima emboliju.
Šta ne valja u makroekonomskoj politici?
Ona ja tako napravljena da favorizuje bankarski sistem. Kod nas je, hvala bogu, bankarski sistem savršen. To je kao da imam nov savršen automobil u garaži, a nemam pare da kupim gorivo. Pitanje je onda da li mi treba takav automobil. Naš bankarski sistem je izbalansiran, nekoliko puta preobezbeđen ali uskoro on neće biti nikome potreban.
Ljudi iz privrede na to ukazuju i ništa?
Profesori ekonomije koji su predavali pre 40 godina ne mogu da više drže svoje teorije jer su sve teorije u svetu pale. Imamo i dalje jednu ortodoksnu ekonomsku struju koja dugo vlada Srbijom, a nikad se nije u životu bavila realnim preduzetničkim poslom. Ta struja tvrdi da je sve to u redu i „samo što nije krenulo”.
Sastanak krupnih preduzetnika, sindikata i vlade održan je u Domu sindikata pre mesec dana. Kako Vama izgledaju sve reakcije i komentari javnosti posle tog skupa?
Dogodilo se sve suprotno od onoga što sam očekivao. Ni u najgorem scenariju nisam mogao da očekujem takva tumačenja tih naših razgovora. Sve je predstavljeno na najgori mogući način koji može da se zamisli. Jer, teško je javno reći i priznati da je neko u Srbiji seo i dogovorio se da reši neki problem. Zato se priča da su krupni kapitalisti kupili sindikate i da mi hoćemo da se obogatimo na narodnoj nesreći.
Kako to tumačite?
Time da smo udarili u osinje gnezdo i da političkoj zajednici ne odgovara dogovor krupnih preduzetnika i sindikata.
Šta očekujete kao reakciju?
Da zaborav prekrije taj sastanak.
Zar nije ideja tog sastanka da se nešto uradi, da se podignu neke propale društvene firme?
Od cele te ideje, ostao je odijum u javnosti u stilu „neće nama tajkuni da uzmu i ono što je propalo u Srbiji”. U Srbiji je jednostavnije da sve propadne, nego da, ne daj bože, neko nešto od toga napravi. Prošlo je mesec dana i nemamo povratnu informaciju, niti poziva iz vlade. Ja sam član radne grupe koja je tada formirana, ali me niko do sada nije zvao.
Bio je to samo pokušaj da se napravi korak dalje, ali je reakcija javnosti uplašila političare i oni su sada rešili da razmisle da li je to dobar put ili nije.
----------------------------------------------
Zakon o izgradnji
Vi ste jedan od poslovnih ljudi koji osporavaju Zakon o planiranju i izgradnji. Kako tumačite sistem u kome je moguće doneti zakon koji ima takve posledice i braniti ga po svaku cenu?
Ljudi koji su predložili i brane takav zakon nemaju nikakve materijalne posledice. Ne može se primenjivati jedan propis ako on izaziva kolaps čitavog sistema. Nešto nije u redu sa zakonom koji na šest meseci blokira jednu privredu granu.
----------------------------------------------
„POLITIKA” SAZNAJE
Tadić napravio Privredni savet
Predsednik Srbije Boris Tadić formirao je Privredni savet i pitanje je samo kad će biti to obelodanjeno.
Na pitanje da li je i član i tog Kluba, Branislav Grujić nije želeo ni da potvrdi, niti da demantuje.
Miša Brkić
[objavljeno: 07/05/2010]
