Izvor: B92, 11.Nov.2011, 06:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni Kinezi neće da rade za džabe
Šangaj -- Šendžen na jugoistoku Kine je grad sa najvišem platama u toj zemlji. Ipak, postoji veliko nezadovoljstvo radnika. Inflacija je veća od rasta plata.
Sve više je protesta i štrajkova, a radnici su postali samouvereniji. Kraj radnog dana u Šendženu. Iz hiljada fabrika radnici izlaze na ulice.
U zapadnom delu grada smeštena su velika radnička naselja, pravi mali gradovi. Samo kompanija Fokskon koja proizvodi elektroniku zapošljava 400.000 ljudi.
Radnici >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se uveče okupljaju u malim restoranima na supi, a tema o kojoj najviše govore jeste povećanje plata. "Povećanje plata je, naravno, dobra stvar, ali ono ne ide u korak sa inflacijom. Mislim da je inflacija najmanje 50 odsto brža od rasta plata", kaže jedan 26-godišnji radnik Fokskona.
Raste jaz između bogatih i siromašnih
Istovremeno vrtoglavo raste broj novih milionera. Jaz između bogatih i siromašnih je veći nego u SAD, zaključuju sociolozi. To ima i svoje posledice. Protesti radnika su sve češći. Procenjuje se da ih je 30.000 godišnje. Državi je do sada polazilo za rukom, ponekad pregovorima, ponekad silom, da izađe na kraj sa zahtevima radnika. Ali, koliko dugo će to još moći?
Njegove kolege klimaju glavama. Žale se da im se životni standard ne poboljšava i da je novac koji štede zbog inflacije sve manje vredan. Međutim, radnicima u Šendženu je još i dobro jer je to grad sa najboljim platama u Kini: najniže plate su 1.320 juana, skoro 150 evra.
Prema istraživanjima, platama je zadovoljno samo 36 odsto radnika. Nezadovoljstvo poprima ozbiljne razmere, kaže Liu Kaiming, stručnjak za radno pravo.
"Kina sedi na vulkanu. Ispod površine ključa. Mi ne znamo kada i gde će doći do erupcije. Pukotine su na sve strane i pitanje je trenutka kada će da grune", kaže on.
Dugo vremena kineski ekonomski bum mogao je da ponudi za svakog ponešto. Pa i za seosko stanovništvo. Mnogi seljaci odlazili su u gradove u potrazi za boljim životom. Danas međutim, odlaze sve manje, bez obzira na to što privreda beleži rast od devet odsto godišnje.
"Glavni problem je što privredni rast ne dopire do ljudi", kaže Liu i dodaje da se "zarađeni novac ulaže za proizvodnju oružja, za državne obveznice Sjedinjenih Američkih Država, spas Evrope, Olimpijske igre i Ekspo, dok obični ljudi ostaju praznih ruku. Sve više ljudi je toga svesno i to situaciju čini opasnom."
