Izvor: Politika, 10.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neradom protiv krize
Socijalne mere vlade pojedini sindikati, ekonomisti, privrednici i radnici opisuju kao besmislene, bacanje zvečke narodu da se malo zabavi, ali i kao prst u oko onima koji pune budžet
Milena Vukašinović (51), zaposlena kao šnajderka u jednoj privatnoj prestoničkoj konfekciji, pre nekoliko dana u čudu je trljala oči kada je na televiziji čula da će Ministarstvo rada i socijalne politike predložiti vladi da se fond radnih sati sa 40 smanji na 32, a da zarade i doprinosi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostanu na istom nivou. Bez obzira na to što bi mnogo više volela da petak, umesto za šivaćom mašinom, provodi sa troipogodišnjim unukom, potpuno joj je jasno da njen poslodavac nije izgubio razum i da je neće plaćati isto ukoliko ona počne manje da radi.
Istog dana, u drugom delu Srbije u Vrnjačkoj Banji, direktor konfekcije „Todor” Mirko Todorović takođe je bio u čudu. Besno je pomislio da je predlog vlade „u najmanju ruku provokativan i prst u oku onima koji pune državnu kasu”. Branislav Čanak, predsednik sindikata „Nezavisnost”, odmah se zapitao ko će to da plati, a ekonomistu Miroslava Zdravkovića interesovalo je šta je u pozadini ove ekonomske neracionalnosti. Milanu Kneževiću, predsedniku Asocijacije malih i srednjih preduzeća, s druge strane, bilo je potpuno jasno da su srpski ministri narodu bacili zvečku da se malo poigra. Izračunao je i da će primena tih mera poskupeti robu za trećinu, a taj trošak će na kraju opet platiti krajnji potrošači.
– Pobogu, kriza se prevazilazi radom a ne neradom. Umesto da država uteruje radnike u fabrike, ona ih ovakvim merama isteruje iz pogona – bila je prva reakcija Mirka Todorovića, vlasnika „Todora”, na pitanje kako komentariše predloge koje je vlada „spakovala” u paket socijalnih mera i koje će biti dodate već postojećim za prevazilaženje krize.
U paketu se još, prema pisanju medija, nalazi i preporuka da se radnicima zaposlenima u tekstilnoj, drvoprerađivačkoj i industriji obuće koji ne primaju plate ili podižu minimalac isplati solidarna pomoć od 5.000 dinara. U slučaju smanjenja potrebe za radom, predlaže se poslodavcima da radnike pošalju na plaćeno odsustvo od 45 dana i u to vreme da im isplaćuju 60 odsto plate. Po isteku ovog roka, predlaže se mogućnost još 45 dana odmora tokom kojeg bi zaposleni primali minimalac.
– E, to je isto kao kada bi u automobile počeli da sipate manju količinu benzina i hteli da pređete istu kilometražu. Pa, naravno da je tako nešto suludo i nemoguće. A od čega da isplatimo plate ako radnici budu manje radili? Ništa ne razumem, niti me to interesuje, niti ću tako nešto u svojoj firmi primenjivati. Ako bih to primenio, morao bih da otpustim 100 radnika. Molim vas, zašto država nije, ako već hoće da sačuva radna mesta, smanjila poreze i doprinose za 40 odsto. I mi bismo se onda nečega odrekli. Problem je što te programe pišu oni koji nemaju nijednog radnika. Pitao bih predlagače kako bi oni vodili firme s ovim merama koje predlažu – ljutito je kazao Todorović i dodao da mu je potpuno besmisleno da tako nešto komentariše.
Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, uveren je da se ovakvim merama širi kult nerada a ne rada.
– Ako je smanjenje radnog vremena rešenje, pa zašto onda ne radimo samo jedan dan u nedelji. Ako će kriza trajati četiri godine, da pošaljemo lepo zaposlene na plaćeno četvorogodišnje odsustvo, pa da ih vratimo na posao kad finansijske nepogode prođu – ironičan je Knežević koji tvrdi da socijalno-ekonomskim merama država leči zdrave, a bolesne pušta da umru.
Priznaje i da mu je potpuno besmisleno što mora da komentariše nešto što nema veze sa zdravom logikom, jer je reč o maskenbalu na kom se pravi problemi maskiraju.
– Bolje rešenje i produktivnija mera bila bi da porezi i doprinosi na plate zaposlenih budu smanjeni za 20 odsto, a da poslodavci za isti iznos povećaju zarade – predlaže Knežević, čija je asocijacija zatražila da se zakaže sednica republičkog parlamenta posvećena privredi.
Branislav Čanak, predsednik sindikata „Nezavisnost”, kaže da je predstavnike vlasti pitao ko će pokriti trošak koji nastaje smanjenjem radne nedelje i da je dobio odgovor da će radnici to kasnije nadoknaditi poslodavcima.
– Jasno je da je reč o besmislici. Šta ako radnik u međuvremenu promeni firmu, šta ako firma bankrotira i još hiljadu drugih pitanja. Ovako će samo iz senke ponovo izaći drugovi i drugarice koji će očekivati da im neko nešto pokloni, da oni ne daju ništa zauzvrat i da nastave da žive ovako kako su dosad živeli – kaže Čanak.
Naš sagovornik je prilično oštar i kada je reč o ekonomskim merama koje se odnedavno primenjuju. Uveren je da se subvencionisanim kreditima za privredu ne povećava njena likvidnost, već se samo sprečava da strane banke ne odu sa ovog tržišta.
– To nije mera za privrednike i građane, već za bankare. Kako im se to ne isplati da u Srbiji smanje kamate, ako mogu kod kuće, nego država mora da pokriva razliku. Ovako, da slučajno ne bi pobegle, ministri stranim bankama pevaju uspavanke – ocenjuje Čanak.
Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da je bilo šta što je usmereno na smanjenje otkaza za pohvalu, međutim ovde je pitanje šta se krije iza ovakve ekonomske neracionalnosti.
– Obično je u pozadini ovakvih apsurda politička racionalnost. Verovatno se sada dodatno zastrašuju i radnici i sindikati, jer je i predlagačima potpuno jasno da ono što predlažu niko neće moći da primeni – procenjuje Zdravković.
U paketu socijalnih mera koji još nije dostupan javnosti navodno se nalazi i predlog da se u javnim radovima prednost daje izbeglima i raseljenima, Romima, osobama sa invaliditetom, viškovima radnika...
Predlaže se udvostručenje dečjeg dodatka, dodatna sredstva za decu koja žive sa samohranim roditeljima, u hraniteljskim ili starateljskim porodicama, pomoć za najsiromašnije.
Anica Nikolić
[objavljeno: 11/03/2009]
