Izvor: B92, 25.Nov.2013, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepodnošljiva lakoća poslovanja
Minsitar privrede Saša Radulović zbilja deluje usamljeno. Protiv njega su sindikati, i to listom; opozicione partije kritikuju najviše ono što on radi, a ni u samoj Vladi ministar privrede baš ne uživa neku podršku.
Na svim međunarodnim rang-listama koje mere kvalitet poslovne klime, Srbija se nalazi u donjem delu tabele. Ipak, kad god neko pokuša da uslove za privređivanje poboljša, suoči se s nerazumevanjem i odbijanjem svoje i bliže i dalje okoline. Dok ne odustane. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Slično se dešava i ministru privrede Raduloviću. Ako bismo danas napravili neku anketu koji ministar će sutra dobiti “šut kartu” iz Vlade Srbije, onda bi bez sumnje izbor pao na ministra privrede Sašu Radulovića.
U ovom trenutku Radulović zbilja deluje nekako usamljeno. Protiv njega su sindikati, i to listom; opozicione partije kad kritikuju Vladu kritikuju najviše ono što on radi, a ni u svojoj kući, tj. u samoj Vladi, on baš ne uživa neku podršku. Čak je i prvi potpredsednik Vučić nedavno, sa velikim entuzijazmom i bezrezervno, podržao ministra finansija Lazara Krstića, dok je, takođe njegov izbor (da ne kažemo kadar), ministar privrede u najboljem slučaju dobio tek „uslovnu“ podršku. Štaviše, Vučić je Krstića – ne zna se čime opravdano – proglasio za najboljeg ministra finansija u regionu, mada se ovaj zapravo (s obzirom pre svega na prilično komotan budžet i još komotniji budžetski deficit od preko dve milijarde evra, tj. više od sedam odsto bruto domaćeg proizvoda) nema baš čime pohvaliti. I zapravo je Radulović taj koji je zasukao rukave i podvrnuo nogavice i uskočio u Augijeve štale srpske i javne i privatne privrede. Uzgred, mada ne i nevažno, a svakako ilustrativno, otkako je došao Radulović rad Ministarstva privrede je transparentan kao nijednog drugog – sve što se uradi i odluči, praktično se istog trenutka nađe na sajtu.
Preporuke stranih investitora
Kao i obično, u svojoj „Beloj knjizi“ Savet stranih investitora, koji okuplja 130 kompanija, daje i određene preporuke Vladi Srbije. Ovog puta to su:
a) Redefinisanje politike državnog uticaja i vlasništva u privredi koja bi, umesto toga, trebalo da se usredsredi na očuvanje makroekonomske stabilnosti i stvaranje povoljnog poslovnog ambijenta.
b) Jačanje kapaciteta državnih institucija koje treba da omoguće sprovođenje zakona i budu garant vladavine prava.
c) Smanjenje birokratskih procedura i administrativnih barijera
d) Uspostavljanjem tržišne konkurencije kroz regulisanje monopola.
FIC i ove godine ponavlja upozorenja o visini inflacije, deficitu i javnom dugu što „dodatno opterećuje poslovanje“ baš kao i standardno loša ocena kreditnog rejtinga zemlje zbog koje je zaduživanje u inostranstvu skuplje.
U stvari, sve ove komplimente treba uzeti sa jednom, sitnom ali bitnom, rezervom. Sve te pohvale, naime, odnose sa na ono što je Radulović najavio da će uraditi, a ne na ono što je uradio („obračun“ sa SIEPOM tu ne računamo). A da tu zaista ima da se kopa i rilja, buši i zida, pokazuje nekoliko analiza i istraživanja objavljenih u poslednje dve-tri nedelje. Reč je pre svega o poznatoj analizi poslovnog ambijenta „Duing biznis 2014.“ (Doing business) Svetske banke, zatim „Beloj knjizi“ Saveta stranih investitora (FIC), kao i najnovijoj „Anketi 1.000 preduzeća“ koju je sprovela Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Iako u suštini ne donose nešto posebno novo, sve one još jednom potvrđuju koliko ekonomska, socijalna i politička klima u Srbiji ne odgovaraju preduzetništvu, investicijama, proizvodnji...
OD REFORMATORA DO FENJERA Najpre, na rang-listi Svetske banke Srbija je pala za šest mesta, zadržavši se, među 189 zemalja, na 93. poziciji. Još indikativnije, prošle godine je Srbija proglašena za jednog od deset najvećih reformatora u svetu, ove godine su se u toj grupi našli Kosovo i Makedonija, a Srbija je nazadovala u većini oblasti koje se mere. Naime, od deset kategorija Srbija je pala u šest, u dve se zadržala na prošlogodišnjim mestima, a u samo dve se (i to vrlo malo) popravila. Najviše smo nazadovali u izvršenju ugovora, odnosno naplati potraživanja preko suda – čak 16 mesta. Podsećanja radi, u izveštaju za 2013. među najveće reformatore svrstani smo baš zbog izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju i uvođenja privatnih izvršilaca. Očigledno, dalje od izmene pravila na papiru nije se otišlo, pa je prema ovom kriterijumu Srbija pala na 116. mesto. Tradicionalno, Srbija je najslabije plasirana po brzini izdavanja građevinskih dozvola, gde se nalazi među deset najgorih (182. mesto), dok je recimo Crna Gora koja je do prošle godine bila samo nekoliko mesta iznad (174), za godinu dana napravila fantastičnih 68 koraka i na ovogodišnjoj listi se plasirala na 104. mesto. Tako se danas kod južnih suseda građevinska dozvola dobija za 158 dana, a u Srbiji za 269 dana. U zemljama OECD-a se na građevinsku dozvolu čeka 147 dana. Za konačni sud o kvalitetu poslovnog ambijenta u Srbiji navešćemo još samo jedan podatak: nema nijedne od deset oblasti u kojoj je Srbija najbolja na prostoru bivše Jugoslavije, a o širem regionu da se i ne govori. "Duing biznis je jedan od najčešće citiranih dokumenata među investitorima i vrlo pouzdan izvor informacija koji oni rado koriste jer pruža mogućnost eliminacije. Lako je uočljivo koja država pruža sigurnost njihovim ulaganjima. Srbija je, nažalost, jedna od onih koju će investitori zaobići i to pre svega zbog loših pozicija kada je u pitanju dobijanje građevinske dozvole i izvršenje ugovora. Predvidljivost poslovanja i fer igra najvažniji su za investitore, a Srbija ne nudi ni jedno ni drugo“, kaže za Novi magazin Jelena Bojović, direktorka za regulatornu reformu u Nacionalnoj alijansi za lokalni ekonomski razvoj,
Možda još više zabrinjava „Anketa 1.000 direktora“ jer je svežija – urađena je u septembru ove godine – a pokazuje da je optimizam direktora iscrpljen i da oni više u reformska obećanja ne veruju. Konkretnije: u gotovo nepromenjenim privrednim uslovima, pre dve godine kada je ova anketa prvi put urađena, više od polovine anketiranih preduzeća verovalo je da će u budućnosti uvesti nove proizvode ili usluge; ovog septembra je tek trećina izrazila takva očekivanja. Nade je sve manje i kada je reč o povećanju zarada: pre dve godine to je očekivala polovina anketiranih firmi, a ove samo trećina. I ono što će verovatno najviše zabrinuti armiju od milion nezaposlenih, a trebalo bi i kreatore makroekonomske politike: 2011. je gotovo trećina direktora verovala da će u skorijoj budućnosti zaposliti novu radnu snagu; ove godine to očekuje tek petina poslodavaca.
Ako se odgovori privrednika analiziraju iz ugla (ne)sprovedenih reformi, jasno je zašto su oni izgubili veru u bolje sutra. U vrhu liste negativnih uticaja na privredu i dalje se nalaze administrativne procedure i nepoštovanje propisa, glomazna birokratija i parafiskalni nameti, spori sudski procesi i teško dostižna pravda, a pre svega naplata potraživanja, dugotrajno izdavanje građevinskih dozvola, loše regulisani radni odnosi (otpremnine), visoki nameti na rad... Ama baš ništa novo u odnosu na stanje od pre dve godine, sem nade koju poslodavci ove godine polažu u obećane izmene Zakona o radu, stečaju, privatizaciji i planiranju i izgradnji, koje – i to je zanimljivo – očekuju do kraja godine.
Prva i poslednja tri u svetu
Najbolji uslovi poslovanja:
1. Singapur: 26 dana se čeka na građevinsku dozvolu, 150 dana na izvršenje ugovora, a na plaćanje poreza privrednici troše 82 sata godišnje;
2. Hong Kong, Kina: 71 dan se čeka na građevinsku dozvolu, 360 dana na izvršenje ugovora, a na plaćanje poreza troši se godišnje 78 sati;
3. Novi Zeland: građevinska dozvola se dobija za 94 dana, za izvršenje ugovora je potrebno 216 dana, a na plaćanje poreza se troši 152 sata godišnje.
Najgori uslovi poslovanja:
189. Čad: na građevinsku dozvolu čeka se 154 dana, na izvršenje ugovora 743 dana, a na plaćanje poreza se troši 732 dana;
188. Centralnoafrička Republika: 203 dana se čeka na građevinsku dozvolu, 660 dana na izvršenje ugovora, a na plaćanje poreza se potroši 483 sata godišnje;
187. Libija: Građevinske dozvole se uopšte ne izdaju, na izvršenje ugovora se čeka 690 dana, a na plaćanje poreza odlazi 889 sati godišnje, što je više od mesec dana.
RAŠČIŠĆAVANJE TERENA U pokušaju da odgovori na ova očekivanja ili, bolje rečeno, da ispuni višegodišnja obećanja, ministar Radulović je odmah na početku svog mandata najavio značajne promene u četiri oblasti, odnosno četiri zakona: o privatizaciji, o stečaju, o građevinarstvu i o radu. Nacrti prva dva, koji su u neposrednoj nadležnosti Ministarstva privrede, napravljeni su i o njima je već počela javna rasprava. Urađen je i Nacrt zakona o uređenju prostora i izgradnji, ove nedelje bi trebalo da ga usvoji Odbor za Finansije i privredu Vlade Srbije, nakon čega bi i on trebalo da bude stavljen na uobičajenu tronedeljnu javnu raspravu. Najneizvesnija je situacija sa Zakonom o radu. Ministarstvo privrede je uradilo svoju verziju zakona i dostavilo ga nadležnom, tj. Ministarstvu rada. Tako sad postoji tekst koji kombinuje – jedno kao „glavno“, a drugo kao „alternativno“ – rešenja pomenutih ministarstava. Posebna radna grupa, koju uz pomenuta dva čine još Ministarstvo finansija, Unija poslodavaca, te Čankov i Orbovićev sindikat, sada razmatra ta rešenja i gleda može li i oko čega da se postigne opšta saglasnost.
Kako sada stvari stoje, kaže naš sagovornik iz Ministarstva privrede, realno je da do kraja ove godine budu usvojena prva tri zakona. Pošto se, sa druge strane, prema najavama iz Ministarstva rada očekuje da nacrt zakona o radu bude gotov tek početkom decembra, posle čega bi trebalo da usledi javna rasprava, pa tek onda da ga usvoji Vlada i pošalje u Skupštinu, budući da dolaze novogodišnji i ostali praznici biće dobro ako novi radno-pravni propisi budu usvojeni u januaru 2014. godine. A ako u međuvremenu, kao što se priča, budu raspisani izbori, biće oni, ti propisi, „u funkciji“ tek od narednog proleća ili leta.
Sva ova četiri zakona treba, u stvari, da raščiste teren za privredni razvoj Srbije. Zakonima o stečaju i privatizaciji treba da se, figurativno govoreći, počupa korov i konačno odvoji žito od kukolja, zakonom o izgradnji da se otpuše „kanali za navodnjavanje“ (protok novca, investicije), a zakonom o radu omogući da i stare i nove preduzetničke „plantaže“ dobiju vazduha i svetlosti.
Ako se podsetimo Radulovićevih protivnika navedenih na početku ovog teksta, ne treba biti mnogo ciničan pa već iz toga zaključiti da je Ministarstvo privrede na dobrom putu.
Mediji, međutim, već špekulišu da se Radulović neće još dugo zadržavati u Vladi Srbije. Mi „tipujemo“ da će pre on sam otići ukoliko ne budu usvojene reforme koje priprema. A njihova sudbina će biti jasna već za mesec dana, tačnije do kraja ove godine.
Četiri zakona: Najvažnije izmene
Zakon o privatizaciji. Reč je, da naglasimo, o potpuno novom zakonu koji – u skladu sa dosadašnjim planom prema kojem restrukturiranje treba da se završi do kraja juna 2014. godine – propisuje da firma koja do tada ne nađe partnera od 1. jula obavezno ide u stečaj. Tu je ključno da preduzeća u stečaju nisu zaštićena kao ona u restrukturiranju (poverioci nisu mogli da se naplate, država nije ubirala poreze i doprinose – što je donosilo štetu od 750 miliona dolara godišnje), što će ubrzati konačno rešenje njihove sudbine.
Takođe, novi Zakon o privatizaciji predviđa fleksibilnije modele ulaska privatnog kapitala u firme. Do sada su bila samo dva modela: tender (za veća) i aukcija (za manja preduzeća). Ubuduće, potencijalni investitor će moći da uđe u firmu i sa nekim manjim kapitalom pa da povećava svoje učešće, moći će da postavi svoj menadžment itd.
Zakon o stečaju. Najvažnija izmena kaže da sva potraživanja zaposlenih, a ne samo ona nastala u poslednjih šest meseci, prelaze u prvi isplatni red, dok se povezana lica prebacuju u poslednji naplatni red zajedno sa vlasnikom kapitala (jer ih zakon sad smatra odgovornim za negativne rezultate). Pored toga, predviđa se ukidanje Agencije za licenciranje stečajnih upravnika „u korist samoregulacije“; što znači da će nadzor nad njihovim radom preuzeti njihova sopstvena udruženja, tj. komore (kao što važi za advokate, privatne izvršitelje i slično).
Zakon o planiranju i izgradnji. Najveći problem ovde je do sada bila potpuna neodgovornost javnih preduzeća koja daju dozvole za priključenje na javne mreže (voda, struja...). Sada svaki projekat dobija svog koordinatora (tzv. mentora), u opštini ili ministarstvu, koji prikuplja sve dozvole za investitore. Ono što je posebno važno – uvodi se obaveza da ako javno preduzeće ne izda dozvolu u predviđenom roku, mentor mora da pokrene sudski postupak i protiv preduzeća i protiv odgovornog lica. I do sada je investitor imao tu mogućnost, ali kako da tuži ako sutra opet treba da ide u istu firmu da traži dozvolu.
Takođe, uprostiće se znatno postupak konverzije. Da postojeći sistem ne valja najbolje svedoči činjenica da su do sada zabeležena samo tri slučaja konverzije. Prema novim propisima lokalna samouprava će utvrđivati vrednost zemlje za svaku zonu (to će biti osnova za oporezivanje imovine) na teritoriji koju pokriva. Onaj ko pravo korišćenja bude pretvarao u pravo svojine biće dužan da plati 80 odsto od te vrednosti. Dakle, više nema arbitriranja i „pogađanja“ u svakom konkretnom slučaju. Investitori koji misle da to nije fer, tj. da su u postupku privatizacije platili više, mogu na sudu da dokazuju koliko su platili za preduzeće i kolika je u tome bila vrednost zemlje, pa ako sud presudi u njihovu korist naknada im može biti smanjena.
Zakon o radu. Najvažnija novina ovde je da će se otpremnina plaćati samo za rad kod trenutnog poslodavca.
Drugo, neće se proširivati razlozi, ali će se pojednostaviti procedura za otkaz. Praksa je, naime, pokazala da su poslodavci gubili sporove na sudu pre svega jer nisu ispoštovali neki deo te vrlo komplikovane procedure. Biće uvedene i nove disciplinske mere; dosad su bile samo dve – udaljavanje sa posla do tri dana i otkaz; uvode se: smanjenje plate za 20 odsto i udaljenje sa posla do 15 dana.
Takođe pojednostaviće se i neki drugi administrativni poslovi u preduzeću (korišćenje godišnjih odmora, platni spiskovi i sl.).
