Izvor: Blic, 15.Avg.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nenaučni skepticizam
Hteo sam da i ja kao savremenik i očevidac napišem koju o odlasku čoveka na Mesec, ali obljetnica prođe, ja normu popunih drugim dogodovštinama, a predugo mi je da čekam pedesetogodišnjicu tog danas bi se reklo neponovljivog podviga.
Pre toga smo od astronomskih pojava imali jedino pomračenje Sunca. Koje se smelo gledati samo kroz nagaravljeno staklo, inače odoše oči kao rukom odnesene, te smo polupali silna okna (mali štalski prozori bili su leti skinuti radi što bolje prirodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ventilacije), na plamenu sveća smo ih garavili te kroz probne primerke piljili u još nepomračeno Sunce.
Ni sa koje razdaljine nije se smelo gledati kako neko švajsuje. Bio taj i pedeset metara od tebe, odmah zažmuri, okreni glavu i ni kroz trepavice ne proveravaj je li prestalo; u pomračenju Sunca (koje neće biti potpuno, što je još opasnije) stvoriće se užareni srp milijardu puta jači od švajsovanja... Uglavnom, julske noći zna se kog leta, zakoračiše astronauti na Mesečevu beživotnu površ, snaha mog dede, baba Mara (rođ. Legetin), jedina nije verovala da se to zaista desilo, pa baba Maro, bilo je na televiziji, i ti si gledala, jesam, kaže, al’ to može da se snimi a da ne bude istina...
U Farkaždinu je bila slava (socijalistička slava, blagdan rođen u glavama članova Partije; zaslužuje zaseban tekst), moja sestra i ja bili smo svečarski raspoloženi, ja sam uveliko znao da je religija opijum za narod te da neverica glede odlaska na Mesec ima uporište u Svetom pismu gde je za ljudski rod rezervisana samo površina matične planete, a u izuzetnim trenucima i Crveno more koje se prema potrebi povuče...
Ali, nisam li ja sa svojim prostodušnim poverenjem u ono što sam video (a beše to crno-beli snimak, sa snegom kao stalnom meteorološkom pojavom na svim televizorima u selu) bio još i veći vernik, nije li credo quia absurdum bilo i moje geslo?!
Proći će godine pre nego što ćemo izručiti sumnji ono što smo videli vlastitim očima a dobrotom režimskih medija (potonje beše pleonazam u ono doba): „Možda medveda nije ubio Tito, samo se slikao u lovačkom odelu koje mu je šnajder šio po meri..." - „Na medveda su pucala četiri snajpera..." - „To nije pravi medved, nego punjeni..." „Ovaj s puškom je Titov dvojnik..."
To će mi postati slatka navika pa ću dok predsednik Republike bude ponavljao kako Srbija nije u ratu reći da u ratu nije samo njena teritorija, u narednom će stoleću moj premijer, sav zajapuren, vikati „Kosovo je Srbija!", a ja ću sebi u bradu mrmljati: „Možda jeste, možda nije..."
