Izvor: Politika, 03.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemačka lovi svaki dašak vetra
U ovoj velikoj zemlji čak 24.000 megavata, deset odsto ukupne instalisane snage njene elektroprivrede, počiva na vetrenjačama
Od našeg specijalnog izveštača
Hanover – Slučajan putnik, namernik, svejedno, samo po dva detalja može da primeti da je iz Češke prešao u Nemačku – po pištanju mobilnih telefona, koji traže novu mrežu i po – vetrenjačama. Ne onim koje su pre više vekova proslavile Holandiju, meljući pšenicu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << već ovim novim – trokrakim vitlima koja prave struju. Nema iole većeg brda ili prevoja na kojima ih nema. Bar po nekoliko. Na nekim mestima i po desetak. Neke miruju, dok se druge lagano vrte okrećući glavu levo-desno tražeći najbolji ugao strujanja vazduha. I sve tako od češke granice, pored Drezdena, Magdeburga, Lajpciga... do Hanovera.
Oko njih, na poljima uređenijim od svakog našeg parka, nikog živog. One i vetar. Razlikuju se po debljini i visini stubova, ali i veličini glave na čijem se čelu vrte tri krila.
Tek na sajmu sajmova u Hanoveru (HannoverMesse) od prof. dr Egberta Bakea doznajemo da od veličine glave, debljine stuba, ali i njegove visine zavise mnoge tehničke karakteristike svake vetrenjače. Snaga im se kreće od dva do pet megavata, a u poslednje vreme prave se i od šest. Koliko ih je?
Odgovor na to pitanje Bake nije znao. To, konačno, i nije mnogo važno. Mnogo bitnije je da Nemačka u ovom času od uhvaćenog vetra pravi oko 24.000 megavata. Tek deset odsto ukupne instalisane snage svoje moćne elektroprivrede. Time, naravno, Nemci nisu zadovoljni.
Plan im je da do 2020. od ukupno proizvedene električne energije bar polovina bude iz obnovljivih izvora – vetra, vode, sunca ili snage morskih talasa. Šta god bilo. Samo da ne „miriše” na ugalj, gas, naftu ili atome. Cilj je da od te polovine najmanje polovina, dakle 25 procentnih poena, bude od snage vetra. I još jedan detalj – da od te četvrtine 19 procentnih poena vetrovite struje bude s kopna, a ostalih šest „uhvaćeno” na moru.
I Nemačka, kao ozbiljna i velika država koja ništa ne prepušta slučaju, ima dugoročan plan o razvoju svoje elektroprivrede, ali i strategiju energetske budućnosti. Šta to znači, pitamo profesora Bakea. Da li su doneti propisi o tome šta se želi, s tačnim obavezama i podsticajnim merama. Vetrenjače ne pravi država. Ona je rekla šta joj treba. Svako ko za to nađe interes i ima para – široko mu polje. Privatnici, pojedinci, akcionari, zadrugari... Zajedničko je samo jedno – moraju se poštovati propisana pravila.
Kažemo profesoru da je Srbija mala, istina, vetrovita zemlja, ali da nema nijednu elektroenergetsku vetrenjaču u komercijalnoj upotrebi. Da pravi struju, recimo, za vlasnika, a da viškove isporučuje u mrežu velike elektroprivrede. Profesor nas teši izjavom da nismo mnogo zakasnili, jer se ta tehnologija brzo razvija i da joj cena pada. Šta treba da učinimo? Koji je prvi potez u tom poslu?
– Najpre morate da imate pouzdane podatke o vetrovima i njihovoj snazi. Da se napravi neka vrsta katastra vetrova. Svuda i po celoj zemlji. Ni to nije lak i kratkoročan zadatak – upozorava Bake i dodaje da je „ostalo stvar političke volje!”
Na naše iznenađenje šta imaju s tim političari, sagovornik razvejava sve dileme – država volju svoje politike mora da pretoči u zakone i prateće propise. Energetika, a posebno ona koja budućnost znači, ne može i ne sme da počiva na ničijoj volji. To je stvar države, a ona tu volju mora da usmeri ka opštem dobru. I?
Mora se za sve, pa i za te poslove imati – para. Država će finansirati pravljenje mapa i odrediti najpovoljnije lokacije, ali ona neće „saditi” svoje stubove. To će raditi oni koji su zainteresovani za te poslove. Šta još država čini?
Osim toga što je postavila sva pravila igre, država je zbog dugoročnog interesa i elektroenergetske sigurnosti i stabilnosti obećala da će svakom ko na vetar proizvede i u mrežu unese bar kilovat-čas isplatiti deset evrocenti bonusa. Šta to znači? Na svaki kilovat-sat koji proizvede vetrenjača, a koji uvećava konzum ukupne nemačke elektroprivrede, uz ekonomsku cenu, koja važi za sve proizvođače (hidro, termo ili nuklearne centrale), ona vlasniku vetrenjače dodaje još i deset evrocenti. Podstiče ih da se time bave i da uvećaju kapacitete tog vida obnovljive energije.
Ima li ograničenja za elektrovetrenjače, osim kada nema strujanja vazduha? Problem su, objašnjava Bake, samo vetrovi orkanske snage. Tada se i vetrenjače isključuju. Pošto se, međutim, prave dosta pouzdane i dobre karte „istorije vetrova”, tačno se zna ili može pretpostaviti gde su takvi udari mogući. Zato su neki stubovi kraći a deblji, a drugi viši a tanji. I time se doskače hirovima prirode.
Bake, na kraju, kaže da nemačka država najviši bonus daje onima koji se ozbiljnije bave proizvodnjom struje od sunčeve energije. Takvima za svaki isporučeni kilovat-sat uz komercijalnu cenu dodaje se čak 39 evrocenti. Konkurs je stalno otvoren, a time i izazov struci, nauci i investitorima da se u tome okušaju.
Vetar za sada, uverili smo se, i ovog proleća „ne zabušava”.
-----------------------------------------------------------
Zašto tri krila
Sve vetrenjače koje smo širom Nemačke videli imale su po tri krila. Da li je to neko pravilo?, pitali smo profesora Bakea.
– Nije pravilo – kaže. – U početku su se vetrenjače pravile sa dva krila. Pokazalo se da to nije dobro. Okretale su se mnogo brzo i propuštale puno vetra kroz sebe. Ni sa duplo više krila nije bilo sreće – bile su spore i trpele su velike otpor. Tri je prava mera. Bar za sada.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 03/05/2009]
