Izvor: Blic, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemačka firma povećava izvoz Srbije
Nemačka kompanija "Nordcuker" je 2006. godine preuzela većinsko vlasništvo u sve četiri šećerane "MK komerca" Miodraga Kostića, i u ove dve godine su u osavremenjavanje pogona uložili oko 21 milion evra. To je, kažu, samo prvi investicioni korak, odnosno planovi za naredni period su im još ambiciozniji, ali sa težištem na osavremenjavanje proizvodnje šećerne repe. Vojvodina je, smatraju, jedno od najplodnijih zemljišta za uzgoj šećerne repe u Evropi, ali je zbog loših agrotehničkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mera na gotovo samom začelju po prinosima.
Razlog ovolikog usredsređivanja "Nordcukera" na ulaganja u Srbiju jeste u činjenici da smo i dalje zemlja van Evropske unije, a to znači sa mogućnošću plasmana šećera po povlašćenim (znatno većim) cenama upravo na to tržište. Opseg mogućnosti zavisi od veličine izvozne kvote. Ta kvota za Srbiju je prošle godine bila oko 170.000 tona, što je oko trećina naše proizvodnje, a ambicija "Nordcukera", koji preko ove četiri šećerane drži trenutno oko 49 odsto naše proizvodnje, jeste da već za iduću godinu bude isposlovana znatno veća kvota.
Takav zahtev prema Briselu sa jednakom ambicijom, smatraju, trebalo bi da traži i zvanični Beograd, jer bi i država Srbija imala od povećanja izvozne kvote šećera direktne koristi. Prva korist jeste to što bi se time poboljšao saldo platnog bilansa zemlje, odnosno sa većim izvozom imali bi manji spoljnotrgovinski deficit. Druga korist, odnosno po snazi možda i prva, jeste to što bi se podigao naš agrar, podigli bi se uzgajivači šećerne repe.
Vlasnici "Nordcukera", kompanije se godišnjim obrtom 1,2 milijarde evra, u čijem sastavu je 15 fabrika sa 3.600 zaposlenih, isključivo su nemački poljoprivrednici, nemački uzgajivači šećerne repe. Svoje akcije ne mogu da prodaju, ali one im obezbeđuju godišnju rentu od oko osam procenata i pravo upravljanja. U upravljanju, što je za naše poimanje kapitalizma još veće iznenađenje, jeste da sa nemačkim poljoprivrednicima učestvuju jedino još i zaposleni. Glavni organ upravljanja, a koji onda bira rukovodeću postavku, jeste Nadzorni odbor i čine ga sa dve trećine poljoprivrednici, a sa jednom trećinom zaposleni. Takva kombinacija kod njih daje odlične rezultate. Niti se menadžment oseća sputanim, niti radnici manipulisanim, niti akcionari prevarenim. U fabrici u Ulcenu ima tek 230 zaposlenih, a godišnja proizvodnja im je oko 250.000 tona ili dve trećine ukupne proizvodnje svih osam šećerana u Srbiji. Toliku produktivnost postigli su zahvaljujući potpunoj automatizaciji fabrike (i viljuškarima upravlja kompjuterski centar), a izuzetno niske troškove proizvodnje dalje su nadomestili postavljanjem postrojenja koja obezbeđuju da se ništa "ne baca". Imaju svoju energanu, koja proizvodi struju od produkata same proizvodnje i to u toj meri da imaju i viškove koje prodaju lokalnoj elektrodistribuciji, a vodu iz proizvodnje istaču u posebne rezervoare za prečišćavanje, koje onda lageruju za navodnjavanje naredne setve šećerne repe.
Kinesko tržište
U zemljama Evropske unije godišnja potrošnja po stanovniku je oko 26-30 kilograma šećera, a tu smo i mi. U Kini je, na primer, tek sedam kilograma. Računice kažu kad bi Kinezi samo za kilogram povećali svoju potrošnju, povukli bi kompletnu našu godišnju proizvodnju.
