Izvor: Politika, 04.Avg.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka se preduzetnici sami zadužuju
Milojko Arsić: Zašto se preduzeća sama ne zaduže kod ruskih banaka, kao što su se neka zaduživala kod banaka iz zapadnih zemalja
Srbija više nema vremena, kažu ekonomisti. Upozoravaju da joj preti kriza otplaćivanja spoljnog duga, pa će morati ponovo da moli da se taj dug reprogramira ili delimično otpiše, a zvanična statistika „svako malo” podseća da broj nezaposlenih raste, da je sve manje onih koji rade i redovno primaju platu, a sve više penzionera. Zbog toga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << visoki funkcioner SPS-a i generalni direktor „Srbijagasa” Dušan Bajatović smatra da je mnogo važnije sprovesti reindustrijalizaciju privrede nego da se bavimo fiskalnom i monetarnom politikom. Jer, kako reče: „Bez reindustrijalizacije Srbija će umirati na nogama”.
Da li u tranziciji dotučena industrija može iznova da se stvori zaduživanjem za novih 10 milijardi evra od Rusije, za šta se zalažu domaći privrednici?
Dušan Bajatović je ubeđen da Srbija mora da podigne proizvodnju privrede, a najlakše je, smatra, to učiniti u poljoprivredi u koju treba uložiti najmanje milijardu evra godišnje, gde je multiplikator jedan prema pet. On smatra da zemlja nije prezadužena i „ukoliko bismo uložili oko 10 milijardi evra, za oko pet godina duplirali bismo BDP na oko 60 milijardi evra i zaduženost države ne bi bila oko 50 odsto, nego upola manja”.
– Ta zamisao nema smisla – kaže Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. – Zašto bi se Srbija zaduživala kod druge države da bi odobrila kredite privatnim preduzećima. Zašto se preduzeća sama ne zaduže kod ruskih banaka, kao što su se neka zaduživala kod banaka iz zapadnih zemalja. Nenad Popović, koji se takođe za to zalaže, ima dobre poslovne veze u Rusiji, pa može sam da uzima kredite. Veliki je rizik da država ne naplati odobrene kredite privrednicima. U tom slučaju bi troškovi bili društveni, podeljeni na sve građane, a korist privatna. Postavlja se pitanje i kakvu bi garanciju tražila Rusija od Srbije da nam odobri toliki kredit, jer Srbiji preti dužnička kriza. Verovatno bi u zalog tražila neku veliku državnu imovinu.
Arsić napominje da su nerealni i rezultati zagovornika ovakvog pokretanja razvoja.
– Sa 10 milijardi evra ne možete za pet godina povećati sadašnji bruto domaći proizvod Srbije (oko 30 milijardi evra) na 60 milijardi evra, makar kokain proizvodili. A i kada bi ga mnogo sadili – pala bi cena kokaina.
Povodom nedavnog zahteva da centralna banka kupovinom obveznica od razvojne banke finansira investicije sa milijardu evra, saradnik Ekonomskog instituta Stojan Stamenkovićje postavio pitanje – šta garantuje profitabilnost investicije i ko na kraju pokriva dug? Ceh bi platila država, odnosno poreski obveznici. Baš kao i kada bi se država devizno zadužila pa devizne kredite ,,delila” vlasnicima industrijskih preduzeća.
Mlađen Kovačević je još od 2001. ukazivao da će nas skupo koštati uporno sprovođenje ekonomske politike ,,sa konstrukcionom greškom”. Plaćeno je uništenom, visokom nezaposlenošću i visokim spoljnim dugom. Industrijska proizvodnja u Srbiji danas iznosi 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine, a ako nastavi da raste svega 0,7 odsto godišnje, ni do kraja 21. veka neće uspeti da se vrati na nivo iz prošlog stoleća, ocenila je nedavno potpredsednica Privredne komore Srbije Vidosava Džagić.
Međutim, iako nam, kako kaže Kovačević, ozbiljno preti finansijski kolaps, sklon je da podrži dodatno zaduživanje države za izgradnju elektrana, jer nam preti nestašica struje, a višak bi mogli da izvezemo po dobroj ceni. Ali i za izgradnju sistema za navodnjavanje i druge infrastrukture.
– Od početka 2001. do sada Srbija je od privatizacije, donacija, novog zaduživanja i doznaka naših ljudi iz inostranstva imala na raspolaganju 78 milijardi dolara u neto iznosu. Taj novac smo mogli da uložimo u razvoj, ali nismo. Država nam je već prezadužena, a novac nam je potrebniji nego ikada. Ali ko će sada da nam odobri kredit i pod kojim uslovima? Ne verujem u brzu novu industrijalizaciju, ali država svim raspoloživim sredstvima treba da podstiče privatni sektor da ulaže u proizvodnju, naročito za izvoz – smatra Kovačević.
Ljubodrag Savić, profesor ekonomike industrije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da je sa novom industrijalizacijom trebalo početi još 2001. Pogrešna ekonomska politika i privatizacija su u međuvremenu dotukle i ono što je moglo da preživi i da se razvija, a građeno je decenijama.
– Bilo je i strategija ekonomskog razvoja, ali su ostale mrtvo slovo na papiru – podseća Savić. – Sada postoji strategija razvoja industrije, ali nisam primetio rešenost dosadašnjih ekonomskih vlasti da je strpljivo i na duži rok sprovodi. A iskustva brzo rastućih ekonomija pokazuju da se dinamičan rast izvoza i smanjenje nezaposlenosti najlakše i najbrže postižu ubrzanim razvojem izvozne industrije. Na državi je prevashodno da unapredi opšte uslove poslovanja.
Prioritete razvoja treba odrediti prema strukturi uvozne tražnje najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera, ukazuje Savić. Subvencije treba davati svim preduzećima koja ostvare neto izvozni efekat, povećaju zaposlenost, osvoje ili uvedu u proizvodnju visokoproduktivne tehnologije. Sredstva za podsticanje razvoja treba obezbediti preko banke za razvoj, a visina subvencije, i dužina njenog trajanja moraju biti u skladu sa ostvarenjem postavljenog cilja.
Aleksandar Mikavica
objavljeno: 05.08.2012
