Izvor: Politika, 14.Mar.2015, 10:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne odustajemo od kupovine železare
Ako „Esmark” pobedi na tenderu za menadžment tim koji će rukovoditi „Železarom Smederevo”, 5. 300 radnika ove čeličane neće imati razloga za brigu, kaže u razgovoru za „Politiku” Džejms Bušar, vlasnik i generalni direktor ove američke kompanije. To, uostalom, nalaže i tenderska dokumentacija.
– Naš plan za period upravljanja železarom podrazumeva investiranje 28 miliona dolara. Posle toga, ako na kraju preuzmemo kompaniju u procesu privatizacije, ulagaćemo 25 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << miliona dolara godišnje za održavanje opreme. To će biti dodatni kapitalni rashodi. Od kako je Srbija preuzela železaru, ni jedan jedini kapitalni dinar nije u nju uložen. Investiraćemo godišnje od 90 do 100 miliona dolara u rezervne delove, što je na petogodišnjem nivou oko 500 miliona dolara.
Šta ako Vas neko od sindikalaca podseti da treba da ispunite obećanje o povećanju plata radnicima za 25 odsto?
Ispunićemo obećanje. Ako posle 1. januara 2016. godine, „Esmark” u procesu privatizacije postane vlasnik smederevske čeličane, radnici će dobiti povećanje plata od 25 odsto, kao što je i obećano predstavnicima sindikata. Naredne godine dobiće i dodatno povećanje od 10 odsto. Za nas je to trošak od 5,5 miliona dolara mesečno i iz ugla kompanije to nije neki veliki novac.
Znate li kako radnici železare dobijaju plate? Iz budžeta ili profita?
Danas je to političko pitanje za državne zvaničnike Srbije i ja ne mogu na njega da odgovorim. Ako mi postanemo vlasnici, mi ćemo i obezbediti zarade za radnike.
Ali po sporazumu sa MMF-om i po pravilima Evropske unije nema više državne pomoći za čeličanu?
„Železara Smederevo” mora da isplati plate svojim radnicima. Mi smo u svom biznis planu detaljno izneli strategije za ostvarivanje prihoda i podršku našim kvalifikovanim radnicima u vidu dva povećanja plate i trogodišnjeg ugovora.
Koliko je stara tehnologija u železari i kada ističe rok trajanja te opreme?
Tehnologija u železari je odlična, jer je „Ju-Es stil” uložio znatna sredstva u opremu i zaštitu radnika. Da je stanje u čeličani, kada je o opremi reč, loše mi ne bismo ni bili zainteresovani da postanemo vlasnici kompanije.
Ako pobedite na tenderu imaćete vremena da upoznate čeličanu u narednih nekoliko meseci i biće Vam jasnije šta kupujete. Nije li to nešto poput zajedničkog života pre braka?
Moja mama tako nešto ne bi odobrila. (Smeh) Ali, zabavljanje, za sada, zvuči prilično lepo. Zato, hajde da uđemo u vezu koja će trajati 10 meseci. Naše postupke pažljivo će motriti roditelji, a to je u ovom slučaju Republika Srbija i vodiće računa da ne napravimo neku glupost.
Hoćete li nas „oženiti” posle 10 meseci probe?
Što se nas tiče, da. Posle tih 10 meseci zabavljanja voleo bih da se „venčamo”.
Nakon što su prošli pregovori propali, „Esmark” je objavio da je ministar finansija pregovarao u dobroj veri i da ste imali dogovor?
Pregovori u Pitsburgu trajali su dva dana i bili su to gotovo celodnevni razgovori sa ministrom finansija. Išli smo od tačke do tačke sporazuma, komunicirali smo istovremeno sa srpskim državnim zvaničnicima putem elektronske pošte i obaveštavali ih o svemu. Pravili smo vrlo kratke pauze i nastavljali pregovore.
Vi ste shvatili da imate dogovor?
I imali smo ga. Svi smo bili uzbuđeni, planirali smo da stručni tim u narednih nekoliko dana pošaljemo u Smederevo. Ja ne znam šta se dalje dogodilo u Beogradu i to je vrlo čudno. To je za nas bilo veliko razočaranje. Jedno od pitanja o kojima smo razgovarali bilo je pravo zajedničkog potpisa. Za nas to nije bilo prihvatljivo, jer je predloženo u poslednjem trenutku. Za sve što bismo radili morali bismo da dobijemo odobrenje države Srbije, a u biznisu gubljenje vremena znači i gubitak para. Za nas i za kompaniju bi to bio trošak. Na kraju smo uspeli da dogovorimo da pravo zajedničkog potpisa imamo samo do kraja godine. Rukovali smo se i rekli da imamo dogovor. U Americi to znači da je posao završen. Na kraju, uprkos očekivanjima, nismo potpisali nikakav dogovor u Beogradu.
Da li ste vršili pritisak na srpske državne zvaničnike, jer ste znali da smo pod pritiskom i MMF-a i Evropske unije?
Ne. Pogodite šta je bio uslov da biste dobili 1,2 milijarde dolara, koliko vredi sporazum sa MMF-om? Da se raspiše tender za privatizaciju železare. I ko je bio jedini ponuđač? Dosad smo potrošili tri miliona evra na ovaj projekat. Došli smo spremni i na vreme, javili se na tender, dostavili sva potrebna dokumenta. Uradili smo sve što se od nas tražilo. Republika Srbija je dobila sporazum sa MMF-om. Ono što ne znamo je šta se dešavalo iza scene.
Zašto nam niste dali garancije da ćete održati proizvodnju čelika na duži rok?
Bili smo spremni da položimo garancije da ćemo povećati obim proizvodnje kao rezultat veće prodaje preko naših globalnih partnera u biznisu sa čelikom u Evropi, Aziji i Severnoj Americi i našeg tima koji se bavi komercijalnom prodajom.
Znate li za koliko meseci bi se potrošile sirovine koje trenutno vrede više od 100 miliona dolara?
Sada se u železari troši sirovina u vrednosti od oko 10 miliona dolara mesečno. Ali, tu ne spadaju nove sirovine koji bi bile kupljene i plaćene gotovinom iz povećane prodaje i materijala. Naš plan je da revitalizujemo železaru i učinimo je profitabilnom.
To je svega nekoliko meseci?
Jeste, ali država Srbija je za sve ovo vreme dok su pregovori trajali gubila novac. Od prvog dana, od kad sam ja došao u Srbiju, znači pre 10 meseci, na finansiranje železare potrošeno je oko 120 miliona evra, a da se ništa nije promenilo. Mi ćemo, na nivou kompanije, kupovati sirovine po nižoj ceni i znatno ćemo povećati prodaju. Tako ćemo rešiti problem železare.
Zašto ste tužili Petera Kamaraša i kakva je bila uloga srpske strane u procesu dvostrukog pregovaranja?
S obzirom na to da je proces pred Federalnim sudom, to ne mogu da komentarišem. Sudijama se tako nešto ne bi dopalo. Ušli smo u pregovarački proces sa Peterom Kamarašom, koji je tada radio sa „Esmarkom”. Sedeo sam na početku pregovora baš za ovim stolom u Hotelu „Hajat” sa Peterom i sa Bojanom Bojkovićem, direktorom železare. U pregovaračkom procesu, Kamaraš se predstavljao kao investitor u „Esmarku” da bi dobio poverljive informacije i kasnije zloupotrebio te informacije kako bi sabotirao našu ponudu. Kako smo kasnije saznali, iako je bilo dogovoreno da ceo proces bude potpuno transparentan, izgleda da je Kamaraš planirao da snabdeva železaru rudom gvožđa nižeg kvaliteta po cenama višim od tržišne.
Zanimljivo je da ste Kamaraša smatrali prijateljem i da je njegova ćerka bila kod vas u gostima prošle godine?
To je tačno. Ona je živela sa mojom porodicom i pohađala srednju školu u mojoj zajednici. Moja deca su joj pomagala da savlada jezik i da se uklopi u sistem obrazovanja. To vam govori kakav čovek je Kamaraš. Bilo je to veliko razočaranje i tužba je bila teška odluka za mene. Morao sam da štitim sopstvene i interese svih zaposlenih u timu „Esmark Evropa” koji su toliko mnogo vremena posvetili pravljenju plana za revitalizaciju čeličane u Srbiji.
Vi i Vaša žena Karolin donirali ste dosta novca u humanitarne svrhe. Imate li plan da donirate sredstva u Srbiji?
U dobrotvorne svrhe donirali smo oko pet miliona dolara u poslednjih nekoliko godina u Americi. Znatna sredstva kao pomoć smo uputili i Slovačkoj. Inače, u tenderskoj dokumentaciji za preuzimanje železare naveli smo i da ćemo donirati milion dolara za pomoć poplavljenim područjima, ali ta donacija je bila zasnovana na pretpostavci da ćemo kupiti železaru. Drugim rečima, ako budemo uspešni u preuzimanju železare, ispunićemo svoje obećanje i donirati sredstva za pomoć poplavljenim područjima.
Anica Telesković
objavljeno: 14.03.2015.
.jpg)
