Izvor: Politika, 14.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nafta, kletva i blagodet
Dok na svakom dolaru pada cene barela nafte gubi oko milijardu dolara godišnje, Iran se sve češće obraća energetski gladnoj Evropi nudeći gas
Od našeg specijalnog izveštača
Teheran, 13. februara – Nafta je kletva i blagodet Irana. Privlačila je kolonijalne osvajače, u drugim vremenima finansirala slobodu.
U ranijim verzijama bitke za petrolej, Angloamerikanci su organizovali državne udare kako bi vladali zemljom koja leži >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na moru nafte.
U novijim vremenima Iran je pod stalnim pritiscima jer bi njegova kontrola značila ovladavanje najkraćim rutama nafte iz Centralne Azije ka Persijskom zalivu i približavanje najvećem američkom rivalu, Kini, koja svoje energetske apetite uglavnom zadovoljava uvozom iz Irana.
Nafta je, istovremeno, još od vremena Homeinijeve revolucije 1979. omogućavala Iranu da preživi razarajući rat sa Irakom, izolaciju i ekonomske sankcije koje su prvo SAD a potom i Savet bezbednosti pod američkim pritiskom zaveli Iranu zbog njegovog spornog nuklearnog programa.
„Za tri decenije Islamska Republika je u naftni sektor uložila 450 milijardi dolara, a otprilike toliko investiraće se do 2025”, kaže ministar za naftu Golamhosein Nozari.
Iran raspolaže drugim najvećim utvrđenim svetskim zalihama nafte (10 odsto) i gasa (15 odsto). Četvrti je najveći proizvođač nafte na svetu, a u okviru OPEK-a drugi izvoznik.
Na svakom dolaru cene barela nafte Iran zarađuje – ili gubi – oko milijardu dolara godišnje. Za zemlju kojoj nafta donosi najveći deo prihoda, računica je dramatična: cena nafte je za samo šest meseci od jula 2008. sa 147 dolara po barelu pala na 36 dolara. Iako se devizne rezerve zemlje procenjuju na više od 80 milijardi dolara, Iran je suočen sa ozbiljnim izazovima koji ugrožavaju ambiciozne programe pomoći siromašnim slojevima 70-milionskog društva konzervativnog predsednika Mahmuda Ahmadinežada i potkopavaju njegove pozicije uoči suočavanja sa reformskim kandidatima na junskim predsedničkim izborima.
Izazov je još ozbiljniji jer se ovde očekuje da će se cena nafte ove godine kretati oko 40 dolara po barelu. Budžet za novu godinu, koja po persijskom kalendaru počinje 21. marta, već je planiran na ceni nafte od 37 dolara.
Da sve bude teže, gotovo je paradoksalno da zemlja toliko bogata naftom umnogome zavisi od uvoza naftnih derivata. Iranci su opsednuti automobilima koje voze po povlašćenoj ceni od oko 2,5 litara za jedan dolar.
Pre tri decenije kapaciteti rafinerija iznosili su 800.000 barela dnevno, danas su oko 1,7 miliona, uz sedam novih rafinerija podići će se na 3,3 miliona. U kompleksu Lavan otvorena su ovog meseca četiri nova kapaciteta koji će proizvodnju povećati za 250.000 barela dnevno. U Rafineriju u Bandar Abasu će se naredne tri godine uložiti više od dve milijarde dolara. Sve je to nedovoljno.
Iran sada pokušava da kapitališe na prirodnom gasu. I za domaće potrebe, i za izvoz. U vreme šaha Reze Pahlavija samo oko pola miliona domaćinstava imalo je pristup prirodnom gasu, danas čak 14,5 miliona porodica.
Teheran se istovremeno sve češće obraća energetski gladnoj Evropi koja posle kriza sa „Gaspromom” i „Gasnjeftom” na razne načine pokušava da smanji stepen zavisnosti od Rusije.
„Iran je spreman da razgovara ne samo o snabdevanju već i o bezbednosti. Energetska bezbednost je najvažniji projekat o kome smo spremni da diskutujemo. Ukoliko Zapad zatraži, Iran je raspoložen da razgovara”, rekao je nedavno zamenik šefa iranske diplomatije Mehdi Safari nudeći tranzitne rute ili prodaju svog gasa.
Teheran svoju šansu vidi u projektima kao što je „Nabuko”, gasovod koji bi zaobišao Rusiju i Ukrajinu i kaspijski gas preko Turske slao ka Evropi.
U iranskom slučaju sve će zavisiti od političkog faktora. Od iranske spremnosti da prihvati dijalog sa američkom administracijom i EU koji zahtevaju obustavu spornog nuklearnog programa sumnjajući da Iran želi atomsku bombu.
Zavisiće i od realnih političkih mogućnosti EU da uđe u ozbiljne dilove sa Iranom. Evropljani balansiraju. Zadržavaju svoje prisustvo u Iranu, ali ne ulaze u velike poslove koji bi ugrozili njihove interese u SAD.
Nametnute sankcije dosad uglavnom nisu dodirivale iranski energetski sektor koji lako sklapa poslove sa kineskim i drugim azijskim firmama. Nedavni sporazum o gasu sa Malezijom vredan je 14 milijardi dolara.
Naftni giganti sa Zapada počinju da uviđaju da je njihovo odsustvo omogućilo Kinezima, Indusima i Rusima da se angažuju u mnogim energetskim projektima koji im donose milijarde dolara.
Iako su kompanije iz EU pod stalnim pritiskom da prekinu svaki biznis sa Teheranom, posle nedavnog sporazuma Irana i Švajcarske o isporukama 5,5 milijardi kubika gasa godišnje na period od 25 godina – i Evropljani pokazuju sve veći interes da investiraju u Iranu.
Boško Jakšić
[objavljeno: 15/02/2009]
