Izvor: S media, 17.Sep.2010, 14:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na svetu ima još 12 miliona robova
To nije ni malo gruba reč. Jer šta je neko ko radi protiv svoje volje, bez nadnice ili za bednu nadnicu, u očajnim uslovima? Na tu situaciju je upozorila Gulnara Šakinian u izveštaju pred Savetom za ljudska prava UN.
Sve forme ropstva zvanično su ukinute – prema obavezi zemalja-članica UN utvrđenih konvencijom iz 1956. godine. No, 54 godine kasnije, to obećanje još nije ispunjeno. Gulnara Šakinian, specijalni izvestilac Svetske organizacije za moderne forme ropstva, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << pred Savetom za ljudska prava UN je rekla da ropstvo još uvek nije samo mračno poglavlje prošlosti.
„Ropstvo je šokantna realnost današnjice. Međunarodna organizacija za rad je saopštila da se danas u svetu više od 12 miliona ljudi nalazi na prinudnom radu, u nekoj vrsti modernog ropstva. To se odnosi i na sve svetske religije“, kaže Šakinianova.
Nevladina organizacija Antislejveri internešnal govori čak o 27 miliona ljudi, pri čemu među njima najveći broj čine deca i mladi. Ova organizacija sa sedištem u Londonu je najstarija svetska organizacija za ljudska prava. Osnovana je 1839, da bi se borila protiv prekomorske trgovine robljem.
Mnogo dece prinudno radiBilduntersćrift: Mnogo dece prinudno radi
Razlika u brojkama objašnjava se različitim kriterijumima za definisanje ropskog rada. No, bilo da se radi o 12 ili 27 miliona ljudi, za Gulnaru Šakinian ropstvo spada u najteža kršenja ljudskih prava. Ona je izvestila Savet za ljudska prava UN o svojoj poslednoj poseti Brazilu. Reč je o zemlji koja spada u najvažnije faktore svetske privrede. Ona je, doduše, ratifikovala Konvenciju protiv ropstva, i to još pre 30 godina, ali je još ne primenjuje u potpunosti.
„U seoskim sredinama u Brazilu prinudni rad je još vrlo rasprostranjen, posebno u stočarstvu i pri proizvodnji etanola iz šećerne trske. Robovi su najčešće muškarci kao i dečaci. S druge strane, i u gradovima postoji prinudni rad, pre svega u tekstilnoj industriji“, kaže Šakinianova.
Sličnu sudbinu dele i mladi u Mauritaniji, Ekvadoru i drugim zemljama koje je Gulnara Šakinian posetila. Žrtve prinudnog rada moraju da rade dugo i uz minimalnu nadnicu, ako je uopšte dobiju, a izložene su fizičkom, psihičkom a katkada i seksualnom nasilju.
Tanjug
