Izvor: Politika, 21.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Monetarni jadi usamljenog guvernera
Da li će skočiti kamate na kredite, koliko je opasno uveseljavanje penzionera i zašto je dilema Evropska unija ili Rusija – lažna, govori ekonomista i bankar Goran Pitić
Kad makroekonomista Goran Pitić obuje cipele skrojene po najnovijem domaćem kalupu ne može da ne prizna: mnogo ga žuljaju. Kao bankar lakše ih nosi. Čine mu se manje tesne. Mada zna da na kraju sve dođe na isto.
– Ako se makroekonomska situacija pogoršava, ako inflacija raste, ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je devizni kurs nestabilan sve teže će biti i u bankarstvu. Ma koliko glad za kreditima bila velika, i banke će morati da pooštravaju uslove kreditiranja, a klijenti će biti sve manje sposobni da uzimaju kredite, upozorava predsednik Upravnog odbora Sosiete ženeral banke i osnivač i profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA).
Da li nam Vi to, između redova, najavljujete veće bankarske kamate?
Što se tiče Sosiete ženeral banke mi na politiku NBS odgovaramo ne praveći prostor za ekstraprofit, trudeći se da ne oštetimo naše klijente, da ne ugrozimo njihov interes. Tako recimo na stambene kredite imamo fiksnu kamatnu stopu – od početka do kraja otplate.
A šta ako kurs ipak isklizne, a ljudi su se zadužili u stranoj valuti? Ako ne budu mogli da plaćaju rate, ako im banke imovinu iznesu na doboš...
Taj rizik postoji, jer se odbrana deviznog kursa zasniva na prilivu stranog kapitala. Činjenica da je NBS potrošila pola milijarde evra na odbranu kursa govori da postoji veliki pritisak. Međutim, dobro je što je zaduženost naših građana, zahvaljujući pre svega postojanju Kreditnog biroa i ograničenju visine duga u odnosu na primanja, niska u poređenju sa drugim zemljama regiona. Hrvati duguju gotovo 3.000 evra po čoveku, a mi oko 500.
Vaše kolege – bankari su sve kritičniji: aktuelna i najavljena još oštrija monetarna politika umanjuje im profite i rasteruje klijente.
Pooštrena monetarna politika zbog pogoršanja makroekonomske situacije, zahteva dodatni napor banaka da zadrže i prošire bazu klijenta i obezbede adekvatan prinos na kapital.
Kako to uspevaju?
Kao odgovor na visoku obaveznu rezervu, kredite sve manje finansiraju iz ovdašnjih sredstava i novac sve više pribavljaju u inostranstvu, iz centrale.
Da ste Vi guverner, da li biste radili isto što i gospodin Jelašić?
Posao guvernera je da se bori protiv rasta cena, a šta mu drugo ostaje nego da se nastalu situaciju, koja je direktna posledica političke nestabilnosti, niveliše, naravno, tržišnim merama – povećanjem referentne kamatne stope i hartijama od vrednosti, koliko je to moguće na plitkom tržištu. I da reaguje verovatno ofanzivnije nego što bi, inače, NBS odreagovala. Međutim, guverner i viceguverneri su sada u nezgodnoj poziciji: dosta su usamljeni u nameri čvrste odbrane makrostabilnosti. Zato bih, da sam na njegovom mestu, insistirao (što je trebalo da uradi na početku mandata), na kredibilnoj revitalizaciji značaja uloge Monetarnog odbora.
Ni privreda ni deo ekonomske struke ne gleda blagonaklono na najavljeno još veće zatezanje monetarne politike koje dodatno sužava prostor za privredni rast.
Privrednicima je najbitnije da dinar bude stabilan, da previše ne oscilira, kako bi bar mogli da planiraju. Istina, nemogućnost depresijacije dinara u skladu sa inflacijom, pogađa izvoznike koji proizvodnju baziraju na domaćim komponentama. Ali takva monetarna politika biće moguća tek kada bude jasno šta se dešava sa budžetskom i generalnom politikom nove vlade.
Ministar finansija u poslednje vreme trpi velike kritike i guvernera i kolega iz vlade zbog nastalih budžetskih problema? Šta je ključni razlog pogoršane zdravstvene slike javnih finansija?
Javni rashodi od 2004. nisu pratili privredna kretanja, plate u javnom sektoru su nerealno porasle, a budžet se i dalje oslanja na privatizacione prihode koji su na izmaku i koji su ovog proleća izostali.
Ko je kriv za to?
Privatizacioni prihodi kojima se pokrivaju akumulirani dugovi izostali su zbog pogoršanja privrednog ambijenta. I u ovoj, kao i prethodnih nekoliko godina, vođena je prociklična fiskalna politika. To je posledica ukupne vladine politike od 2004. godine, za to je odgovorna cela vlada, a ne sadašnji ministar finansija. Paradoks je da sada drugi ministri postavljaju pitanje šta se dešava u vladi. Slab koalicioni kapacitet i ove poslednje vlade pokazao je koliko štete politika može da nanese ekonomiji. A najveća šteta je nastala zbog gubljenja tempa na pravcu evropskih integracija.
Ali narodnjaci optužuju proevropski blok da strane investicije nisu stigle, jer im je minirao projekte poput koncesije?
Pa ne znam kome još nije jasno. Koncesija je odložena ili propala zato što koncesionar nije ispunio ugovorne obaveze. Problem nije u tome što je neko bio protiv, već što ako hoćemo da gradimo pravnu državu, onda se dogovori ne mogu praviti mimo pravnih institucija. Ako smo zaobišli tender za NIS i ako na koncesiji rušimo ugovor, ključne institucije tržišne privrede, mi smo stvarno skliznuli u zonu iz koje ozbiljnim investitorima šaljemo najgori signal. Šta je onda garancija da sledeći put nećemo učiniti isto? To daje pravo i drugim investitorima da očekuju i traže specijalne aranžmane.
Koliko je budžet, ovakav kakav je, sposoban da izdrži ispunjenje predizbornih obećanja i zahteva poput onog za povećanje penzija?
Složio bih se sa guvernerom: teorijski je moguće, ali samo po principu spojenih sudova. Ako se izdatak za nešto povećava, moraće da se smanji neka druga stavka u budžetu. Ako se povećaju penzije moraće da se smanje plate prosvetara, lekara, policije ili činovnika. Ili da se, što je, takođe, jednokratno rešenje, proda nešto krupnije – recimo neko javno preduzeće. Da to sada potrošimo, a da naredne godine vidimo šta ćemo.
Posledica udovoljavanja tim zahtevima bilo bi povećanje agregatne tražnje – plata i penzija a kad je tražnja veća od ponude, onda rastu cene. Znači da će ono što primimo danas sutra manje vredeti. Jer, cene su ništa drugo do porez na plate i penzije, koji jede njihovu realnu vrednost.
Šta je dugoročno rešenje u vremenu u kome neće biti privatizacija?
I dosadašnji budžeti su bili socijalno odgovorni. Pitanje je kako zadržati socijalno odgovornu politiku a obezbediti i dodatna sredstva za razvoj. To je moguće jedino ako društveni proizvod raste. Ključ za povećanje tog kolača jeste priliv stranih investicija, jačanje konkurencije, završetak privatizacije, snaženje privatnog sektora i restrukturisanje javnog sektora... A za sve to neophodno je da smo deo evropskih integracija. I to dokazuju sve ozbiljne analize.
Kada se prednosti i trošak saberu, može li to da se izrazi brojčano?
Dovoljno je da podsetim da 50 odsto izvezene robe prodajemo Evropskoj uniji. Šta bi se desilo kada bismo na naše cene dodali carine, koje se, inače, zahvaljujući preferencijalima, ne zaračunavaju pri ulasku na evropsko tržište? Prepolovili bismo ionako nizak izvoz. Naše firme ne bi imale gde da prodaju robu, morale bi da smanje proizvodnju, da otpuštaju radnike... A to bi dovelo do povećanja nezaposlenosti, osiromašenja, manjih poreskih prihoda, novih budžetskih problema...
Kao alternativa nam se nudi rusko tržište?
EU ili Rusija – jedna je od onih lažnih dilema koje su narodu prosipane pred izbore. Uostalom naš godišnji izvoz u Rusiju sa kojom i sada imamo sporazum o slobodnoj trgovini, Kinu, Latinsku Ameriku i Afriku polovina je onoga što izvezemo samo u Italiju. Da li će nam odustajanje od EU povećati korišćenje prednosti Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom? Da li će, možda, Rusi preusmeriti svoje resurse i svoju proizvodnju zato što ćemo mi Evropi reći „ne”? Da bi se nešto desilo moraju da postoje pripremljeni ugovorni aranžmani između nas i Rusije. Uostalom, ruske investicije u Srbiji do sada su uglavnom bile akvizicije postojećeg, a ne grinfild ulaganja.
Posle sedam godina reformi, šta je ono što je moralo, a nije urađeno?
Posle reformskog poleta, od 2004. smo skliznuli na terenu makroekonomske stabilnosti. Bilo je više populizma nego što je smelo da bude. Najveći korak unazad je učinjen nepoštovanjem regulatornih tela, koja su morala da ostanu van državnog uticaja i pritisaka. Lutalo se u carinskoj i politici subvencija, na polju interne konkurentnosti... Poražavajuće je bilo nerazumevanje potrebe regionalnih i evropskih integracija (izuzimajući nekoliko dobrih, ali izolovanih inicijativa pojedinaca). I odnos prema obrazovanju. Kadrovska rešenja na čelu Ministarstva prosvete od 2004. godine donela su nam dugoročni gubitak.
Da li će sledeći put Goran Pitić za „Politiku” govoriti iz državne, funkcionerske fotelje? Bar ministarske, kao nekada?
Do sada su, koliko znamo, vođeni mnogo ozbiljniji razgovori o formiranju koalicije, nego o personalnim rešenjima, pa je medijska javnost, dok još nije bilo razgovora o budućem mandataru i ministrima, krenula da nestrpljivo licitira raznim imenima. Mislim da se kostur sadašnje vlade kad je reč o kadrovima DS neće mnogo menjati, naravno uz određena pomeranja zavisno od raspodele resora među koalicionim partnerima. U ovom trenutku realnija je moja orijentacija na doprinos stvaranju dobre bankarske prakse na tržišnim principima i budućih lidera, srpske ekonomske elite na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.
-----------------------------------------------------------
Sa tajkunima – od ljubavi do mržnje
Najslabiju tranzicionu ocenu po EBRD-u Srbija ima iz politike konkurencije. Koliko su tome kumovali nedostatak političke odlučnosti da država razbije monopole i neprirodna veza politike i biznisa, posebno u izbornim periodima?
To već otvara i pitanje zakona o finansiranju političkih stranaka, za čiju je primenu i povrede odgovorna država. Istina je da kod nas postoje čudnovati odnosi politike i biznisa: negde prevelika ljubav, negde preveliki zazor i strah od biznisa. I zloupotreba termina tajkun, kojim se, kao pogrdnim, etiketiraju svi ljudi koji su stekli određeni kapital.
Ja sam, kao i svuda u svetu, za uvažavanje, razumevanje i poštovanje tog potencijala, naravno uz jasna pravila igre. Trebalo bi svima koji su već stvorili svoje poslovne imperije ili žele da ih naprave pružiti podršku za projekte čijom realizacijom će šireći svoje, širiti i nacionalno bogatstvo Srbije, zapošljavati nove radnike, obarati cene. Ali ih istovremeno, treba izložiti konkurenciji i nezavisnom funkcionisanju regulatornih tela, sankcionisati ih ako povređuju zakone...
-----------------------------------------
NIS: Ni riba ni devojka
Odlaganje restrukturisanja i privatizacije javnih preduzeća pripisuje se nepostojanju političke volje da se stranke odreknu partijske svojine, moći i para?
Na slučaju NIS-a porušeno je pravilo broj jedan iz knjiga ekonomije – da se oskudni resursi moraju valorizovati na pravi način – što ređi resurs viša cena. Bio je to školski primer uplitanja političkih interesa u ekonomske tokove, rušenja institucija tržišta kao što je tender i tako otvaranja prostora za sumnje u transparentnost, odnosno zloupotrebe. Kad već nismo išli na tender na kome bismo dobili, bilo ruskog ili nekog drugog, ali najboljeg strateškog partnera, koji bi u budžet upumpao znatno više sredstava nego što je sada predviđeno i potom znao da ceni to što je platio, a vlada dokazala da je tržišno orijentisana, bilo je bolje i da smo NIS dali džabe. Pa bar da znamo da smo to poklonili radi nekog interesa, koji je, recimo, politički. Ovako ispalo je: ni riba ni devojka.
Šta bi onda bilo sa gasnim aranžmanom?
Duboko verujem da je gas mogao da se razdvoji od NIS-a. Uostalom da je NIS privatizovan, onda kad je i kako je investicioni savetnik predlagao, ne bi ni bilo tih dilema i danas bi to već bila dobro organizovana kompanija fokusirana na dobro korporativno upravljanje, bez političkih uticaja, budžet ne bi imao problema a državi bi ostalo novca i za razvojne projekte.
A EPS? Neke Vaše kolege ekonomisti smatraju da bi trebalo da ostane u državnom vlasništvu?
To jeste na dužem štapu, ali je EPS predlagao dva tendera za Kolubaru B i TENT, projekte vredne više od dve milijarde evra. Za strateško partnerstvo bile su zainteresovane najveće nemačke i italijanske kompanije, pa i ruska elektroprivreda. Što da ne, sa najvećim zadovoljstvom, ali – samo u konkurentskoj utakmici. Međutim, taj predlog je u vladi stajao više od godinu dana, jer su se i na njemu prelamali razni interesi i viđenja kako da se taj posao završi. Bilo je i zalaganja da se ide na direktne pregovore, što je apsolutno neprihvatljivo.
Vesna Jeličić
[objavljeno: 22.06.2008]
