Izvor: B92, 06.Feb.2012, 05:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mladi odlaze jer za njih nema posla

Beograd -- Nemar države prema mladim ljudima možda se najbolje ogleda u činjenici da država nema tačan podatak o tome koliko ih je poslednjih 20 godina napustilo Srbiju.

Nije bitno pritom da li je reč o ljudima koji su otišli kako bi radili u nekom od njujorških barova ili o vrhunskim studentima.

I jedni i drugi mogli bi, u oblasti u kojoj su stručni, da daju doprinos svojoj zemlji.

Ključ za rešenje problema, prema oceni sagovornika Blica, nije, međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u tome da se mladi ljudi po svaku cenu zadrže u Srbiji, već u tome da im se omogući da napreduju i usavršavaju se, a da se potom taj potencijal iskoristi.

Od 150.000 do pola miliona ljudi otišlo

Procene o tome koliko je ljudi napustilo Srbiju u poslednjih dvadesetak godina se dosta razlikuju. Prema podacima kojima raspolaže USAID, reč je o oko 150.000 ljudi. Istraživanje koje je pre nekoliko godina uradio Institut za međunarodnu politiku i ekonomiju govori o oko 300.000 ljudi, dok je rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević nedavno procenio da je u pitanju pola miliona mladih ljudi. Podaci Svetskog ekonomskog foruma takođe govore da je Srbija prema procentu visokoobrazovanih ljudi koji napuštaju zemlju u samom vrhu liste, dok su gore od nje samo Gvineja Bisao, Svazilend, Kirgizija, Lesoto i Bosna i Hercegovina.

A ukoliko pak država pokaže želju da ljude zadrži, Radoslav Veselinović, direktor Galeb grupe, ima i konkretan predlog - "za one koji su dobri na fakultetu, kojima je prosek veći od osmice, država treba da obezbedi stan, a mi privrednici dobar posao”.

U suprotnom, kako kaže, oni će i dalje da odlaze u inostranstvo. "Moja firma već godinama obezbeđuje ne samo posao već i stanove za ljude koji bi da rade. Iz cele Srbije dolaze nam ljudi u Šabac gde imaju bolje uslove", kaže Veselinović.

Ideja o tome da je moguće sve zadržati u zemlji, ili čak vratiti one koji su otišli, prema oceni Srđana Ognjanovića, direktora Matematičke gimnazije, nije realna. Mnogi od njih u Srbiji jednostavno ne bi imali šta da rade, s obzirom na to da su angažovani na institutima i laboratorijama kakve u našoj zemlji ne postoje.

"Pravo je pitanje kako iskoristiti te potencijale. A da bismo to uradili, država mora da napravi ozbiljan plan, gde želimo da budemo u budućnosti, šta želimo da radimo u narednih deset godine. Pa onda na osnovu toga kontaktirati ljude onih profila koji su nam potrebni", kaže Ognjanović, ističući da je lično u kontaktu sa mnogim bivšim učenicima Matematičke gimnazije koji su otišli u inostranstvo. A njih nije malo, jer je, prema Ognjanovićevoj proceni, svaki drugi svršeni učenik ove škole, život nastavio van granica Srbije.

Mnogi od njih bi, kako kaže, želeli i da se vrate, ali samo pod uslovom da u Srbiji imaju normalne uslove za život.

"Niko od njih ne očekuje da će da ima platu kao u Americi ili u Engleskoj. Ali žele da žive u uređenom sistemu, da mogu normalno da školuju decu, da se brinu o roditeljima, ali i da primene sve ono što su u inostranstvu naučili", kaže Ognjanović.

Kineski primer

Kina svoj prosperitet, prema rečima Srđana Ognjanovića, direktora Matematičke gimnazije, duguje najviše upravo povratnicima iz inostranstva, pre svega iz Amerike. "Država je napravila ozbiljan plan koje segmente će da razvija. Potom su privukli svoje ljude koji su se školovali u Americi, koji su doneli svoje znanje, tehnike, kontakte, ali i kapital jer su procenili da su im uslovi za ulaganje u Kini bolji nego bilo gde drugde", kaže Ognjanović.

Sa njim je saglasan i Nebojša Romčević, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. "Tim ljudima prvo treba omogućiti uslove u kojima bi mogli da primene znanje koje su stekli", kaže Romčević, koji primećuje da se, nažalost, mnogi u Srbiji i dalje vode krilaticom "ja to tako radim 30 godina i nije mi potreban neko ko je došao sa strane kako da radim svoj posao”.

Ni on nije za to da se mladi ljudi po svaku cenu zadržavaju u zemlji jer im, pre svega, treba omogućiti da naučno i tehnološki napreduju, za šta su uslovi u inostranstvu mnogo povoljniji nego u Srbiji.

A te uslove slikovito opisuje Srećko Mihajlović, sociolog, kroz primer svoje ćerke koja je tokom studija boravila na jednom od fakulteta u Izraelu.

"Tada mi je rekla da su tamo samo u auli fakulteta imali više modernih aparata za izvođenje eksperimenata nego što su ih imali u laboratoriji fakulteta u Beogradu", kaže Mihajlović, slažući se sa ocenom da je možda bolje ostaviti te mlade završe škole u inostranstvu, a potom taj potencijal upotrebiti za prosperitet Srbije.

Perspektiva

Država bi, prema rečima Radoslava Veselinovića iz Galeb grupe, mladima trebalo da ponudi perspektivu, koja se gradi na proizvodnji i na prerađivačkoj industriji, "a ne na administraciji”. "Država se, međutim, ne ponaša kao da je svesna toga. Daću i primer. Pre 40 godina u Koceljevi je bilo osam milicionera. Sve smo ih znali po imenu. Danas ima između 50 i 80 policajaca, a stanovnika je manje nego 1971. godine", kaže Veselinović.

Potencijali Srbije kao male zemlje veoma su skromni na svakom planu i, kako kaže Mihajlović, nisu dovoljni da se svim mladim ljudima omogući uspešna karijera.

"Brine, međutim, to što su pojedinci koji su se vraćali, pri kontaktu sa nekim naučnim i obrazovnim institucijama nailazili na odbojnost ili na prividno prihvatanje, bez iskrene namere da se oni uključe u neki ozbiljniji rad i da se njihovo iskustvo primeni", dodaje Mihajlović.

Aida Ćorović, direktorka NVO Urban-in iz Novog Pazara, misli da se država samo deklarativno zalaže za poboljšanje položaja mladih, ali da suštinski ne čini mnogo.

"U provinciji, za početak, nema nikakvog sadržaja za mlade. Država ne zna šta će sa njima. Čak i kad završe školu, i to na 'o-ruk', jer su roditelji uspeli da obezbede neke pare za školovanje, za posao im, najčešće, treba neka veza. Neki se zato odlučuju za odlazak u inostranstvo, a neki pak posao traže preko učlanjivanja u stranke. Najgore je što niko nema ni snage ni volje da to menja", ocenjuje Aida Ćorović.

Nastavak na B92...