Izvor: Politika, 13.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje pakovanje, veći profit
Računice najvećih mlekara pokazuju da je profit od dnevnog mleka tri odsto, od dugotrajnog devet, a da se najviše zarađuje na čokoladnom mleku, jogurtu s voćem, žitaricama, probiotikom, inulinom…
Zarada je na malom pakovanju. Ovo dobro poznato pravilo potvrdio je nedavno i „Imlek”, naša najveća mlekara, kada je „štrpnuo” po 20 grama od svake čaše jogurta, kiselog mleka i pavlake. Umesto po 200, sada te čaše imaju po 180 grama belog napitka.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pakovanje ovih proizvoda u ambalaži od 180 grama nije novost na našem tržištu. Neki konkurenti su to učinili pre „Imleka”, ali je veoma neprijatno iznenađenje za potrošače usledilo kada su i njegove čaše „kalirale” za desetinu. Da nevolja bude veća, lider na ovom tržištu nije našao za potrebno da o smanjenju količine, pri istoj ceni proizvoda, bar obavesti svoje potrošače.
Ovaj njihov potez po ko zna koji put je učinio aktuelnim pitanje profita u mlekarstvu, pogotovo u svetlu stalnih optužbi na račun naših najvećih mlekara koje je kupio strani investicioni fond „Salford”, da imaju (ne)dokazani monopol.
Normalno je da svako ko nešto proizvodi to čini da bi zaradio. Zašto bi kad su pitanju mlekare bilo drugačije. Na pitanje – koliki je profit u toj branši može se dobiti samo nezvanični odgovor. Upola glasa kažu da su im proizvodi u malim pakovanjima i sa dodacima najprofitabilniji. To je, dakle, jogurt s dodatkom voća, žitarica, sa imunoformulom, probiotikom, inulinom, zatim čokoladno mleko. Oni koštaju po nekoliko desetina dinara za pakovanja od 150 do 200 grama.
Dakle, kajmak se skida s malih pakovanja.
Za uvreženo mišljenje da se i na tvrdim sirevima, koji koštaju 600-700 dinara po kilogramu, podosta zarađuje kažu da nije tačno. Njihova profitna stopa je, tvrde, čak i manja. Na ove dve grupe proizvoda plaća se i uvećan PDV od 18 odsto, a i marže trgovaca su veće.
U poslednjih godinu dana mleko, koje se uz hleb računa kao osnovna životna namirnica, znatno je poskupelo. Delom kao posledica lanjske suše, ali i zbog svetskog trenda rasta cene hrane. Litar takozvanog mleka u brik pakovanju sada košta oko 60 dinara, zavisno od trgovine, dok oni koji su skloniji staromodnijem pakovanju u kesi, ali zato jevtinijem, mogu da ga pazare po pedesetak dinara za litar.
Kalkulacije najvećih industrijskih mlekara pokazuju da je neto profit od takozvanog dnevnog mleka tri odsto, a od dugotrajnog – devet procenata.
Mleko s kratkim rokom trajanja iz fabričkog kruga izađe po 53,5 dinara po litru. To je prodajna cena za državu, jer se na nju računa PDV od osam odsto. Ali ne i za mlekaru, zato što na taj iznos ona trgovcima odobrava popust, odnosno rabat od 2,7 odsto, tako da je neto prodajna cena mleka zapravo 52,04 dinara.
Direktni troškovi materijala, što znači mleka kao sirovine i ambalaže, iznose 60 odsto ili 31 dinar. I to 25 dinara za mleko i šest dinara za ambalažu. Troškovi prijema mleka, pasterizacije, energije, plata, razvoza proizvoda do kupca, u strukturi ove cene čine 34 odsto ili nepunih 18 dinara. Sledeća stavka su troškovi kamata, kursne razlike i ostali troškovi koji čine tri odsto ili oko 1,5 dinara. Porez na dobit preduzeća, koji je odmeren na deset odsto, u ovom slučaju je zanemarljiv jer se računa na profit od tri odsto koji u ovom slučaju iznosi 1,5 dinara po litri.
Kod dugotrajnog mleka profit pre poreza je deset odsto, a kada se na to obračuna porez na dobit preduzeća koji iznosi deset odsto, proizilazi da je čista zarada mlekare kod popularne kravice devet odsto.
Iako se u mlekarama vajkaju da profit na ukupnom nivou ne premašuje pet odsto, ostaje činjenica da mlekare kod nas, kao ni drugde – nikada nisu propale. Iz prošlodecenijskih teških ekonomskih vremena izašle su relativno neozleđene, pa su relativno brzo pronašle kupce. U većini slučajeva reč je o stranom kapitalu kao u slučaju „Salforda”, „Agrokora” koji je kupio „Somboled”, a Francuzi su kupili zrenjaninski „Mlekoprodukt”.
Izuzetak je samo neslavna epizoda s Goranom Ljubičićem, koji je kupio čak pet mlekara i sve ih upropastio. Razlozi za to se ne mogu tražiti u neprofitabilnosti te proizvodnje, već u krajnjem nepoznavanju posla. Nije dovoljno samo kupiti preduzeće da bi se prozvao njegovim gazdom.
Priča o profitu u mlekarstvu, odnosno od najprodavanijih proizvoda, bila bi nepotpuna, bez podataka o otkupnoj ceni mleka i zaradama trgovaca. Najveće industrijske mlekare tvrde da je njihova prosečna otkupna cena upravo tih 26 dinara po litru, a da se otkupna cena po klasama kreće od 22, pa do 30 dinara za mleko ekstra klase. Ovaj njihov podatak može se uslovno prihvatiti kada se zna da ga , istina, manje mlekare, koje se ne bave naročito prebrojavanjem bakterija u mleku, plaćaju i po 17 dinara po litru.
Mleko i mlečni proizvodi, kao uostalom i svi drugi proizvodi, najskuplji su u malim radnjama, a dobavljači ovih radnji tvrde da su marže tih trgovaca i 25 odsto, što znači i četvrtina u ukupnoj maloprodajnoj ceni. S odobrenim rabatom proizvođača, trgovački udeo je još veći. Kod veletrgovina marže se kreću oko deset odsto. Inače, PDV na mleko je osam odsto, a na sve ostale proizvode 18 procenata.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 14/10/2008]
