Izvor: Politika, 01.Maj.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Luka kupljena parama iz kredita
Naši advokati u zemlji i Briselu uveravaju da imamo pravo na nadoknadu štete po osnovu uskraćivanja prava na gradnju koje smo ranije stekli
Istina o Luci Beograd je jednostavna. Ovo preduzeće i njeni akcionari su čisti, a stvarni uvid u to imaju nadležne institucije – Tužilaštvo, Policija, Poreska i Uprava za sprečavanja pranja novca. One su savesno obavile svoj posao i jedino se one nisu oglašavale, tvrdi u intervju za „Politiku” Ivana Veselinović, predsednica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Luke „Beograd”.
– Hoćemo konačno da stavimo tačku na ekonomski i politički pritisak kojem je izloženo naše preduzeće već više od dve godine. Ko god da je u tom periodu želeo na sebe da privuče pažnju javnosti i jeftino javno-politički profitira, pominjao je Luku. Javnosti su ponuđene neverovatne senzacije. Novinari „istraživači” licitirali su sa vrednošću luke od 2,5 milijarde evra. Osobe bez stručnih kvalifikacija iz Saveta za borbu protiv korupcije opominjale su i javno vređale državne funkcionere, tužilaštvo i sudove da su korumpirani. Aktuelni političari optužuju prethodnike da su nam nezakonito izlazili u susret. A današnja opozicija političare na vlasti, da i oni to isto rade. Želimo da se to glasno kaže, a da zavisnici od populizma svoju žrtvu pronađu negde drugde – odgovara naša sagovornica na pitanje zbog čega je Luka „Beograd” nedavno zatražila preispitivanje privatizacije.
Kako je kupljena Luka Beograd? Da li je tačna tvrdnja Stanka Subotića da vam je on pozajmio novac?
Kupljena je putem ponude za preuzimanje, septembra 2005. godine. Ponuda za preuzimanje je finansijski mehanizam koji je Srbija preuzela iz evropske prakse posle 2000. jer stimuliše konkurenciju i postizanje najviše cene za prodavce akcija, a istovremeno je veoma siguran i transparentan. Pare su obezbeđene iz kredita Hipo Alpe Adrija banke i taj kredit se i danas otplaćuje. Uostalom, i banka je javno potvrdila ovu činjenicu.
Ako je kapital „Vrldfina” iznosio 31.000 evra, kao što piše u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, kako ste isplatili akcionare?
Iz kredita banke, već sam rekla.
Da li je na računu Luke bilo 42 miliona evra u trenutku kupovine?
Apsolutno netačno. Dve finansijske inspekcije su bile u Luci da bi se u to uverile. Neko ko je to plasirao i sada maše papirima, ne zna da čita finansijske izveštaje.
Mali akcionari tvrde da su oštećeni i da je od njih skrivana procena Instituta ekonomskih nauka.
Bivši mali akcionari ne tuže „Vrldfin”, kome su akcije prodali, niti današnje rukovodstvo preduzeća. Njihova tužba usmerena je prema tadašnjoj upravi Luke u vreme kada su još bili vlasnici akcija. Iako nalazimo da je tužba u svojoj suštini besmislena, bavimo se njome jer je njihov zahtev da im baš Luka „Beograd” nadoknadi štetu. Pa, ko bidrugi nego dežurni krivac?Luka ne samo da nije bila zadužena da savetuje vlasnike njenih akcija kako sa njima da raspolažu i po kojoj ceni da ih prodaju, nego je zakonom čak izričito zabranjeno da u toku ponude za preuzimanje bilo ko utiče na konačnu odluku vlasnika akcija. Dopušteno je jedino da se preduzeće, ukoliko želi, javno odredi prema prispeloj ponudi. Dakle, može ali ne mora. Luka i njen Upravni odbor – jesu. Saopšteno je putem plaćenog oglasa u „Politici” da treba sačekati konkurentske ponude. Stavljeno im je do znanja da će nova procena imovine preduzeća biti veća od one aktuelne u knjigama. Većina akcionara je, ipak, prodala svoje akcije, jer je naša ponuda bila tri puta veća od knjigovodstvene vrednosti. Akcije je prodao i bivši direktor, koji takođe tuži. Zamislite, i on je bio neuk. Oko 800 akcionara nije prodalo akcije, a sada bi i oni trebalo da nadoknađuju ove prethodne koji tuže. Apsurdno.
Kada ste im ponudili 800 dinara po akciji, da li ste pre toga imali uvid u procenu Instituta, zvanično objavljenu istog dana kada je transakcija obavljena. Prema njoj je vrednost preduzeća iznosila 7,38 milijardi dinara ili oko 1.700 dinara po akciji?
Nismo imali uvid, niti bi procena imala uticaj na našu ponudu. Tržište je regulator vrednosti, a ne procene.
Zašto se neko drugi nije javio na javnoj licitaciji, što ponuda za preuzimanje jeste, kada je to bilo svima dostupno, a tako povoljno?
Da li je Luka kupljena zbog lučke delatnosti ili zbog zemljišta?
Ocenili smo da je Luka investicija na kojoj može da se zaradi uz ulaganje novca i stručnog znanja. Znanje i novac smo uložili, ali se investicija ne otplaćuje. Posle pet godina rada za 60 odsto smo povećali prihode i dobit od lučkih i pristanišnih aktivnosti, smanjili troškove za 30 odsto i napravili izvanredan projekat „Grad na vodi” sa vodećim svetskim arhitektom i urbanistima. Ali, nemamo nijednog zainteresovanog investitora. Dobili smo i zakon o planiranju i izgradnji za koji vlast tvrdi da će privući kapital. Zašto onda nema zainteresovanih? A zašto Poljaci i Česi i dalje imaju priliv stranog kapitala u nekretnine svih oblika?
Firme su se kupovale i zbog delatnosti i zbog prava na gradnju. Zato su i postizane takve cene. Luka bez prava na gradnju ne bi postigla cenu veću od nekoliko miliona evra. Do danas nas je ukupno koštala više od sto miliona evra. Upravo zato što smo kupili i platili pravo na gradnju. Sada, kada se to pravo, ne samo osporava, već i oduzima da bi nam se ponovo prodavalo, onda to obeshrabruje međunarodne investitore.
Ipak se nadam rešenjima koja će nam vratiti optimizam. Niko ne želi da ovo bude obeshrabrujuća zemlja.
Prema prethodnom zakonu vlasnik objekta ima pravo korišćenja zemljišta samo dok objekat postoji. Znači niste mogli da steknete pravo na gradnju stambenog prostora kupovinom preduzeća?
Ko zakon tumači tako nakaradno? Hoćete da kažete da kada vlasnik stare kuće želi da napravi novu – gubi sve? To nije tačno. Takvo tumačenje je pravno besmisleno jer je zakonom bilo utvrđeno drugačije. Pitajte Agenciju za privatizaciju koja je uveravala investitore da se pravo na gradnju upravo tako stiče.
Da li biste Luku mogli da kupite za 40 miliona evra da je u procenu preduzeća uračunata i vrednost zemljišta?
Upravo tako smo je kupili, sa pravom korišćenja zemljišta.
U prospektu privatizacije Luke „Beograd”, koji je potpisalo resorno ministarstvo, vrednost prava na korišćenje građevinskog zemljišta je procenjena, plaćena, pa samim tim i stečena. I Agencija za privatizaciju je davala tumačenje zainteresovanim investitorima da je pravo na gradnju na određenim parcelama neodvojivo povezano za vlasništvom legalno izgrađenih objekata na tim parcelama. Gde je onda to pravo ovim zakonom zagubljeno? Naši advokati u zemlji i Briselu uveravaju da imamo pravo na nadoknadu štete po osnovu uskraćivanja prava na gradnju koje smo ranije stekli.
Jeste li pre kupovine znali da je Grad Beograd uknjižen kao korisnik zemljišta?
Nije nam bilo poznato da se Grad Beograd pre našeg dolaska uknjižio na deo lučkog zemljišta. Sa zaprepašćenjem smo shvatili da Grad to zemljište pokušava da prisvoji nakon trideset godina i to prema ugovoru koji nikada nije stupio na snagu. Našu žalbu je već dva puta usvojio Okružni sud 2006. i 2008. godine poništavajući uknjižbu Grada. Po treći put smo na sudu i nadamo se da javno izrečene kritike gradskog pravobranioca upućene sudu neće imati efekta na objektivnost suda. No, ovakvo postupanje nije zabrinulo nikoga iz vlasti. To čemu su investitori izloženi nakon kupovine već se uveliko kritikuje, uz opasku da se u Srbiji kupuje „mačka u džaku”. O tome je nedavno govorio ruski ambasador, ali ne samo on. Mi smo, izgleda, ponosni na svoju aroganciju.
Koliko zemljišta, prema vašoj proceni, pripada Luci?
To nije stvar lične procene već ugovornog prava i zakona. To branimo na sudu. Reč je o 196 hektara i otprilike pola od toga je za Grad sporno.
Budući da imovinski odnosi na zemljištu nisu čisti, koliko će to onemogućiti planiranu izgradnju 1, 8 miliona kvadrata stambeno-poslovnog prostora?
Zemljište na kome treba da se gradi „Grad na vodi”, prema nacrtu arhitekte Danijela Libeskinda nije sporno. Međutim, na realizaciju tog projekta danas utiču ekonomska kriza i novi zakon koji nam je oduzeo pravo na gradnju, a nametnuo novu obavezu plaćanja konverzije. Pošto zakon još nije uveden u praksu, nepoznato nam je koliko bi ta konverzija trebalo da košta. Posebno nas brine ako će cena da se obračunava iza zatvorenih vrata, a ne po unapred utvrđenom cenovniku, kao što se radi sa naknadama za građevinsko zemljište gde je sve javno i poznato. Zato ne treba da čudi podatak da je građevinska delatnost u Beogradu pala u odnosu na prošlu godinu za 92 odsto ali treba da čudi da su zbog toga uznemireni samo građevinari.
Dok se ove okolnosti ne razreše, ništa od „Grada na vodi”. Zameniće ga „Grad u Kasarni”, do daljeg. Ako sam dobro razumela na tom će se primeru pokazati koliko je zakon dobar, država sposobna, a privatni sektor i gradska administracija neefikasni.
Jeste li podneli zahtev za konverziju prava korišćenja u pravo svojine nad zemljištem i znate li koliko ćete morati da platite?
Nismo, ali hoćemo čim to u praksi bude moguće. Zakon jeste donet u septembru prošle godine, ali se u delu konverzije još ne sprovodi. Čekamo i cenovnik da vidimo koliko je stimulativan za ulagače i kako utiče na cenu gotovog kvadrata, to ipak neko mora da kupi.
Doživljavate li nove zakone o planiranju i izgradnji i o lukama kao reviziju privatizacije?
Ne želim tako da mislim. Zakoni ozbiljne države ne bi smeli da se donose na revanšističkom principu ili zbog populizma. Ipak, znam da se među novinarima, u stručnoj i političkoj javnosti o ovom pitanju uveliko spekuliše, upravo tako kako pitate. Neke naše kolege komentarisale su na javnim stručnim skupovima da je cela delatnost razvoja nekretnina i građevinarstva u Srbiji „žrtva” Luke „Beograd”. A čija smo mi onda žrtva i zašto?
Mislim da je tome dosta doprineo Zakon o planiranju i izgradnji sa svojim nedovršenim ili nesprovodivim rešenjima. Isto tako, kada nadležni ministar kaže da je ovaj zakon donet da bi se otklonile nepravde u procesu privatizacije to neminovno doprinosi kontroverzi, da ovo nije investitorski zakon, već još jedan zakon o ekstra profitu. I pored svega toga, mi smo zakon podržali.
Srbiji su potrebni jasni vlasnički odnosi nad građevinskim zemljištem, kakvi postoje svuda. Ovaj zakon tome doprinosi i mi svojim sugestijama želimo da pomognemo da se on unapredi.
Kako tumačite Zakon o lukama koji vas svodi samo na operatere kada lučko područje postane javno dobro njegova namena se ne može menjati?
Zakon o lukama je potreban Srbiji. Nadam se samo da luke nećemo izmišljati tamo gde za njih nema mesta, a najmanje da će se bez naknade nacionalizovati pravo gradnje tamo gde su vlasnici tim pravom raspolagali, kao da smo u 1945. Jednim zakonom ćemo da denacionalizujemo, a drugim konfiskujemo. Mada naslućujem da za to postoji raspoloženje baš kao i 1945.
Nigde u svetu lučka akvatorija i infrastruktura nisu u vlasništvu privatnika. Kako to može biti nacionalizacija ili konfiskacija, ako vam u vlasništvu ostaju objekti koje ste stekli kroz privatizaciju?
To nije tačno. U Evropi postoje sva tri modela, države kao vlasnika, privatni vlasnici i kombinovani model koji vi pominjete. Ali još niko u Evropi nije nacionalizovao nešto što je tek privatizovano.
U slučaju Luke „Beograd” stvar je jednostavna. Akvatorij reke Dunav mi i ne tražimo. Bazen od 11 hektara je naš, izgrađen je sredstvima Luke i uknjižen kao objekat Luke. Pošto na samoj reci nemamo dokove već samo obaloutvrdu, koju smo takođe mi napravili, nemamo ništa protiv da država, uz tržišnu nadoknadu, preuzme obaloutvrdu. Luka je napravila i interni železnički kolosek, internu putnu mrežu i vertikalni kej za pretovar.
Marijana Avakumović
Daliborka Mučibabić
[objavljeno: 02/05/2010]
