Izvor: Politika, 30.Apr.2014, 15:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ljudi od čelika” jači od tranzicije
Sa majstorima Rakovice neko je igrao „’kruna-pismo’, i to po pravilima balkanskog kapitalizma: ako je pismo – vi gubite sve, ako je kruna – mi dobijamo sve”
„Ljudi od čelika” preživeli su tranziciju. Rade u društvenom preduzeću u kojem su svi još 2010. godine dobili otkaz i uz to pripadajuće otpremnine. Proizvode kvalitetne pumpe, motokultivatore i malolitražne motore koji se izvoze. Država i ne zna da postoje, a i kad načuje – ne haje. Za njih nema subvencija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povlastica, oslobođenja poreza, Dinkićevih stimulacija za svakog novozaposlenog radnika. Za njih nema ničega. Ni budućnosti, kažu sami, mada su svi zaslužili za ovaj Prvi maj Orden rada sa zlatnim vencem.
Tako je danas u rakovičkoj Fabrici malolitražnih motora „Dvadeset prvi maj”. Nekada gigant, DMB koji je zapošljavao 5.500 radnika, sada, uz nekoliko portira i ponegde zagubljenog čuvara, ima 40 ljudi koji se odupiru novom vremenu, ili se samo bore da sačuvaju sopstveni posao, da prežive.
– Kolega i ja radimo na održavanju svega. I glodalica, i strugova, i bušilica, i programskih mašina, hidraulike, pneumatike, ali i kanalizacije i struje. Mašinbravar sam kao Tito, a kad treba vozim i viljuškar. U privremenom ugovoru o radu piše mi 16 zanimanja – kaže sa osmehom i ponosno, ne žaleći se, Žarko Nićiforović, radnik u ovoj staroj fabrici. A on, kao najmlađi trudbenik, ima 47 godina.
I drugi, kaže, moraju tako da zapnu. Na jednoj „liniji“ sa 25 mašina radi pet ljudi. Svi moraju da znaju sve. Istovremeno su i strugari, i brusači, i frezači... majstorčine. A plata 30.000–35.000 dinara. Ali i za to moraju da se pomuče, dobro zapnu, umaste žuljevite dlanove. Ruke im prljave, ali duša čista.
Tik uz njih, u istoj hali je „Fabrika turbomotora i transmisija”, koju su kupili vrlo poznati tajkuni, ljudi čistih ruku, a u njoj pustoš. Kakva im je duša samo oni znaju. Mašine se prodaju u prvi mah na kilo, kao staro gvožđe. Ozbiljna tehnologija na kilo. Ne zna se gde završavaju te mašine.
U toj fabrici su nekada proizvođeni avio-motori po licenci „Rols-Rojsa”, turbine za helikoptere, rađena je galvanizacija delova iz projekta „Jugo-Amerika”. Sudar dva sveta u istoj socrealističkoj fabričkoj hali. Sveta koji shvata da je prošlost i drugog koji samo veruje da je budućnost.
Ovde sa radnicima, a tako je u celoj Srbiji, kao da je neko igrao „kruna-pismo”. I to po sistemu: „Ako bude kruna – mi dobijamo sve, a ako bude pismo – vi gubite sve.”
Inženjer Dragan Stanković, čovek starog kova, direktor je ove čudom opstale fabrike malolitražnih motora. Sa njim smo razgovarali i tačno pre godinu dana i od tada se ništa nije promenilo.
I dalje su, kaže, društveno preduzeće u procesu prodaje. Radnici, koje je posle kolektivnog otkaza 2010. godine sam vratio na posao, samo da završe naručene pumpe, motore, evo već četvrtu godinu primaju redovnu platu, plaćen im je prevoz, overene su im zdravstvene knjižice. Proizvodnja je za godinu dana veća za šest odsto, izvoz za 40 odsto, pred ugovaranjem je posao za Alžir u koji treba godišnje da se izvozi oko 400 do 500 motora posebne namene.
– Redovno izmirujemo i račune za vodu, struju. Stari dugovi prema državi, nastali lošim restrukturiranjem DMB holdinga, još nas pritiskaju, ali isplaćujemo čak i te presude po tužbama radnika koji su odavno otišli – kaže Stanković.
Malo čudno zvuči ovolika briga direktora o državi koja bi, da nije ovakvih fabričkih utvara koje same sebi obezbeđuju egzistenciju, imala na postojećih 700.000 socijalnih slučajeva još ovih 40 duša, plus bar po tri člana porodice.
– Veći je problem iskidani reprolanac. Dobavljači su, kao za baksuz, pretežno firme u restrukturiranju. „Petar Drapšin“ iz Mladenovca snabdeva nas klipovima, blokovima motora, IMR nam radi termičku obradu, stala je i „Industrija precizne mehanike“ koja je prodata – kaže Stanković.
Ako se država odlučila za reindustrijalizaciju, kako kaže inženjer Stanković, onda mora odmah da se menja Zakon o privatizaciji. Moraju da se favorizuju kupci koji će nastaviti proizvodnju. Država mora da odredi oblasti proizvodnje koje joj trebaju. Neophodno je formirati reprolanac, celinu nastalu iz sadašnjih firmi u restrukturiranju.
Vremena nema. U proizvodnji je sve manje stručnih ljudi sa iskustvom koji su još pri fizičkoj i mentalnoj snazi. Znanje se u proizvodnji ne kupuje, ono se prenosi godinama sa starijeg na mlađeg. Tako se znanje dobija, kaže Stanković.
I za kraj, vic iz fabričke hale. Crn, očekivano, kao i ruke radnika.
– Sretnu se dvojica i jedan kaže: „Znaš da sad ima mobilnih telefona samo za dinar. – Znam”, odgovara drugi, „ali šta će mi kad za te pare mogu da kupim fabriku.”
Zbog svega je možda najbolje da se ova fabrika pokloni tim radnicima. Ionako su nekad oni slovili za vlasnike, a izgleda da samo oni i znaju šta valja sa njom raditi.
Goran Volf
objavljeno: 01.05.2014
.jpg)
