Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Mar.2017, 17:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Prija na paktregeru
Malo je stvari imalo toliko imena kao bicikl, najomiljenije prevozno sredstvo u Panononskoj niziji (uz karuce, čezije, štajervogn i sonice): većina ga je zvala becikli, babe koje nisu ni naučile da ga teradu govorile su bacikli, mlađi su govorili bicikli, ostali su elegantno izbegli vavilonsku pometnju i govorili jednostavno točak, iako je to bilo tek upola tačno. U školi ćemo čuti da su becikli i bacikli neprihvatljivi, a i u našem bicikli >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << poslednje i biće crvenom olovkom (kakvu imaju samo učitelji) preškrabano ukaže li se u svesci ili u vežbanki: kaže se bi-ci-kl!
Najbolji bicikl svih vremena pripadao je deda Šulji, mora da je bio nemački, a bio je nemački i održavan, podmazivan i zatezan, gume je imao deblje i šire nego ostali modeli, bio je crn kao i pisaće mašine i automobili iz godine njegove tajanstvene proizvodnje (između dva rata), i bio je potpuno nečujan. Svi ostali, pa bili i novi, „Pretis“, „Rog“, „Partizan“, počeli bi ubrzo da tandrču, ili se čuje lanac, ili se pedale rasklimaju, ili se blatobran razlabavio, ili paktreger više nije fabrički učvršćen... Iz dolje gde je i sad Šuljina kuća, pojavljivalo se jedinstveno bešumno vozilo kao čista ideja bicikla, i kao nema reklama nemačke industrije: ni pedale nije morao stalno da prepušava, vozio je po dvajes meteri sad bismo rekli na ler, a mi bismo se utišali dok on prolazi da čujemo te široke gume kako šušte.
Bicikli je vozila možda svaka pedeseta i to naravno mlađa žena, pa su muški bicikli činili većinu, usled čega su deca morala da ga teraju ispod rude, što je u samoobuci dovodilo do čestih padova: ne zna se ni dan-danas je li bolje kad ti padneš na bicikl, ili bicikl na tebe, uglavnom ustaješ, uspravljaš bicikl, prednji točak spreda stisneš kolenima i ispravljaš korman, to radiš i ako se korman nije iskrivio, imaš stav kauboja koji je bika uhvatio za rogove: ispravljajući hladnokrvno korman omalovažavaš malopređašnji pad.
Odrasli koji su na bicikl sedali i svečanije odeveni imali su biciklističku metalnu, nerđajuću štipaljku, da im lanac ne umasti ili ne uhvati manžetnupantalona (sa bicikla je mic po mic spadalo sve što je bilo luksuz: lancobran, blatobrani, drške sa kormana, dinama, poklopac sa zvonceta, taška sa alatom, pedale su ostajale kao gole šipke, sve je to bivalo prežaljeno, jedino je sic krpljen, iako je uveliko kriv - federi nikad nisu propadali simetrično).
Bicikli je teran po betonskoj stazi pored kuća. U retkim situacijama kad prirodno tandrkanje nije dovoljno, biciklist zvoni, neprekidno, kao tramvajdžija, i pešak je dužan da se skloni sa betona, jer vozilo usled usporavanja počinje da ševrda i moglo bi doći do pada. Samo momčadija je korman držala jednom rukom, oni veštiji i nijednom. U Orlovatu je tada desetogodišnja devojčica (koja će se posle udati u Farkaždin), Soka, vozila bicikl baš brzo, i čak skretala ili kružila sa rukama visoko podignutim i raširenim kao da leti nekome u zagrljaj. Živa pak Torački, kao možda šezdesetogodišnjak treba da se biciklom kod Grujine kuće mimoiđe sa mojim babom koji je takođe na biciklu; stariji ljudi umeju i da siđu sa vozila u slavu bezbednosti, ova dvojica samo usporavaju, Živa dvared odiže levu ruku vraćajući je predostrožno i brzo na dršku kormana: „Gle ovo!“
Svedok sam biciklističke nezgode pred kućom Paje dobošara. Iz Vilova, odakle je Veselinka, došla je prija, lepa naravno kako i priliči devojci iz Bačke, oko nje se vrzma Dina, sin Paje Lajkinog, zreo odavno za ženidbu. Prija sedi na klupi, mi se kobamo koji metar dalje, Dina kruži oko nje nagovarajući je da uskoči na paktreger; prija se nakon višeminutnog skanjeranja odvažila i uskočila, ali se zadnji točak iskrivio toliko da je ličio na zmiju u apoteci. Nisu pali, prija je pocrvenila i odmakla se, jer nije trebalo ni da siđe, Dina je oborio bicikl i pokušao da kolenima i rukama ispravi točak dok je vruć, izvinio se priji u ime proizvođača i u svoje ime. Bicikl ne može više da tera nego ga malo gura, malo ga vuče kao istoj onoj dolji u koju se spuštao Šuljin bicikl, besprekoran i nečujan, ali bez prije na paktregeru.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
