Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 24.Apr.2015, 19:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Očevi telešopa
Je li bilo života pre interneta? Jednog popodneva u tramvaju sam hteo ne hteo bio svedok blagovanja tuđih uspomena. Dvoje građana, stariji i od mene, nakon neke neverovatne pauze – nismo li kao deca kolutali očima kad bi odrasli rekli kako se nisu videli godinama? - sreli su se očitavajući busplus kartice; negdašnji brucoš državnog univerziteta podseti svoju ondašnju možda i simpatiju da je u "Loli" stanovao, uglavnom je pomenuo internat. Tako je, čoveče, svi samo internet pa internet! >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Internat. Bivša studentkinja siđe kod Liona, hvala vam za ovaj besplatni i slučajni zalogaj madlene, dalekog preteče – možda i savremenice! - Petit beurre-a.
Nije li uživancija kupovati preko interneta? Mora da jeste, mada ja lično nisam još ništa kupio na ovaj savremen i nadasve human način. Internet je dugo na SR Jugoslaviju i na njene pravne naslednice gledao s visoka, te ne prima kartice naših banaka, te vređa i strane banke kojima smo mi poklonili poverenje i našu kakva je da je ušteđevinu, pa kad je to na jedvite jade i proradilo, nisam uspevao da otvorim famozni nalog: dajte username, dam kršteno ime i kršteno prezime, upišite password, ja napišem, wrong, error, nije dobro ili ime ili lozinka, kako nije, znam kako se zovem, a ovo je moje kodno ime, stavio sam i slova i brojeve, sve što ste tražili, uglavnom nisam još ništa kupio preko interneta, ali kupovina na daljinu itekako mi je poznata: obuća mi je kao veoma mladom maloletniku stizala, a da se prodavac i ja nismo videli.
Nekoliko dana pre nego što će kogod od rodbine ili iz komšiluka ići u grad, to bi se raščulo, poduhvat je, iako nismo imali telefon, bio predmetom razgovora u više kuća, Karči u uftornik ide za Bečkerek i doneće ti cipele. Daj poklopac od kartonske kutije (isto od cipela), izuvaj se, olovkom se ide oko tabana i prstiju, eto, to je veličina! Makaze pedantno seku oko crteža, jedino tamo gde su prsti prave luk: ovi me kartonski isečci predstavljaju vernije nego fotografije i zastupaće me u "Borovu", putuju, blago njima, umesto mene u glavnu ulicu popločanu žutom sjajnom i kockastom ciglom.
Iako nosi tačne mere krajnjeg korisnika (koji na svoj stajling eto koliko je uticao), kupac dobija i usmenu napomenu, posve nepotrebnu, da uzme ipak veći broj, noga raste, treba i štrikane čarape uračunati, uglavnom bi cipele stizale alvatne. Mere bile su još pasent i knap, nije mi poznat slučaj da su ijednom detetu donesene tesne cipele.
Kao i uzimanje mere, i probanje cipela zahtevalo je porodični konzilijum. Ako smo imali primerke najstarijeg dnevnika na Balkanu, njegovi su listovi prekrivali zemljani pod (jedino štala beše patosana cigljom) - šta ako cipele ne budu dobre? Đonovi su se preteći žuteli pokazujući da na njima ljudska noga nije kročila izvan radnje, patosane i redovno ribane, mogao si dakle i u vreme druge ili treće petoljetke da vratiš robu koja ti ne odgovara, ali je morala biti kao da je sad sišla sa fabričke trake.
Nismo uvek baš imali novine, ali bi me u tom slučaju podigli na astal, što da ne, pa cipele su kao iz apoteke, na kratež modnoj pisti napravio bih dva-tri kruga pod budnom pažnjom finansijera. To što su cipele prevelike otežavalo bi probnu šetnju, ali nećeš dopustiti da se vrate u Zrenjanin, da čekaš dve nedelje dok neko opet ne krene kod lekara ili u katastar, dobre su mi, malo mi čak i spadaju, neka, stavićemo fate, bolje nego da su ti tesne, rekao bi i žiri.
Tja, lakše bih koračao i bio bih par procenata lepši da su cipele manje, ali tako je kako je, sad će neko kazati "e, sad si miran", a ja ću klimnuti glavom: „Znam."
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.20.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
