Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 26.Dec.2015, 22:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Limeni doboš II
Mogao bih malo naučnije da obradim dobošarstvo u Vojvodini, ali mi se ne da, više mi godi da mislim kako smo samo mi imali dobošara i to samo jednog, dobro, bilo je dobošara drugde, ima pesma „Tapa-tupa-tapa-tupa/Nasred sela doboš lupa...", pevao sam je sa Batom Stojkovićem, ali tu je obznanjeno da udaje se lepa Koja, lepa Koja, ljubav moja!
Dobošar iz te pesme bio je preteča tabloida, doklen vesti koje smo mi slušali sve su se ticale našeg atara, naših bunara, najavljivale >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << su prodaju parcela sa senom u ritu, čak ni ono „ode kuća na doboš" nije se nikad dogodilo! Pajine novosti uvek su bile o poljoprivredi, porezu ili o kulturi: skandali, udadbe, nisu tu imali šta da traže, o crnoj hronici da i ne govorimo. Bivalo je i kod nas da neko nekog tu i tamo liši života, ali ni kriminal, ni vesti iz života ondašnjih slavnih, ni čudesa u udaljenim gubernijama, ili u još mladim Ujedinjenim nacijama - ništa nije ulazilo u dobošarov službeni delokrug. Samo naš mesni napredak i mirenje sa merom zavičaja, kakav je da je.
Šta su bile vesti? Da će svaki šor dobiti betonsku stazu, pored kuća, novci su iz samodoprinosa, a na kuluk će morati svi stanovnici, iako će prve godine samo Veliki sokak dobiti beton; za slavu dolazu radio-pevači, u ponedeljak stiže avtobus da snimi svima pluća, fluorografisanje smo zvali florografisanje, što nije možda bilo toliko ni neprikladno, tuberkuloza je posle Oslobođenja okačila crni flor na mnogi rever burke ili rekle; jednog leta najavio je Paja dolazak rok-sastava iz Čente, VIS „Oluje", moj brat Stevica svira gitaru, nepotizam će i mene jednog leta ubaciti, a nisam bio potreban, da sa njima sviram organu, instrument koji se od savremenog doba udaljio još više nego čembalo, uglavnom Paja nabroji ko sve od sportista dolazi, koji se film daje od osam sati i završi trijumfalno: „Dolazi džez iz Čente!" Tupa-tupa-tupa-tupa...
- „Što ga Veselinka na abriktuje, da se ne kida toliko, ko oće da sluša, neka mane poso, pa neka iziđe na sokak", govorila bi moja baba, ali je Paja uvek davao sve od sebe, bilo da se vadi repa, da vrše mašina, da se peče rakija, kolju svinje...
Dao je sve od sebe i na vojnoj vežbi, gde je bio i moj otac, gađali su iz automata metu koja je iz rova podizana u tri navrata, komandir im savetovao da jedno ukazanje mete propuste, da se trčeći primaknu što bliže rovu, da zastanu kad se meta drugi put pojavi, da nanišane i da sruče u nju što duži rafal, posle toga opet trk, i rafal do kraja. Imali su okvire sa trideset metaka, u Pajinoj meti bude sedam pogodaka, moj baba odmah: „Pajo, mi predstavljamo Farkaždin pred celim srezom, ne znam šta da ti kažem, sedam pogodaka..." – „Pa, dobro, čoveče, Slavko Marinkov – dva!"
Da! Da nije Paje možda ne bih ni znao da đaci u Kraljevini SHS, ili barem u Banatu, nisu imali sveske, nego drvene tablice, preteče današnjeg tableta, mogle su da stanu u šarenu tkanu torbu koja bi se na Badnjidan koristila i za korinđanje. Nisu imali sunđere, nego krpe kojima su brisali prethodno gradivo i pravili mesta za novo.
Sedmogodišnji Paja nije imao, tako su mi pričali, strpljenja da iz škole ode kući, jer su se na ćošku kod Toračke kuće uveliko igrale pincike, nego bi sestri viknuo „Jelo! Ke-čaj!". Držeći torbu za povraz napravio bi nekoliko krugova i bacio bi je izdaleka prema sestri, torba bi pala na zemlju, jedared, dvared... Biće da su tablice pripadale školi, uglavnom, nakon trećeg incidenta Pajin otac je rekao upravitelju škole:
„Dajte mi, ba, za mog Paju, jednu, ba, gvozdenu tablicu!", i ta anegdota pomogla mi je da koliko-toliko zamislim školski dan godine hiljadu devetsto dvadeset sedme.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
