Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Nov.2015, 23:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Bajka o svircima II

Mi smo u Banatu kao boduli, svi dođemo nešto jedni drugima, imaš rod rođeni, pa dalji rod, ali i familiju, u kojoj nisi baš tačno znao šta ti ko dođe, ko ti je deda-uja, ko deda-teča, baba bi rekla: mi smo svoji, pa opet, od toliko rodova i onih sa kojima smo svoji, samo oni najrođeniji zvali su nas u svatove, gde mi je bilo zajamčeno da slušam koncert, još kako samo dugačak, a koliko će stvari biti izvedeno na bis, boga pitaj!

Svirajte mi farkaždinski >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << svirci/Sad se žene u majke jedinci, pevalo se u množini, iako se radilo o jednom jedinom jedincu, to se orilo po trideset puta, slavilo se što mladoženja nije imao brata sa kojim bi morao da se deli, niti sestru kojoj bi ma koliko preko srca ipak morao da da miraz, da, danas minđušu ima pravo da prihefta svako ko je naučio tri-četiri akorda na gitari, između dva rata zlatnu minđušu smeo je da nosi samo onaj ko je jedinac.

Sa čika Nikom Đukićem smo ortački kupili kosačicu, Melihar, polovnu, i ja sam primetio da se našem poslovnom partneru nešto zlati ispod slamskog šešira, izručio sam tu neparnu minđušu čuđenju i tad prvi put čuo da je reč o planskom obeležavanju, roditelji su ga čipovali, kao naučnici kad obeleže neko stvorenje i vrate ga sa najlepšim željama u morsku plavet, Anja i ja smo smesta primetili da je i naš baba jedinac, zašto on nema minđušu, a, nismo imali novaca za to, drugo, minđuša ti treba samo ako nešto zapne, ako ideš po slavama sve dalje i dalje od sela: ako si prepoznat momak, ne treba ti minđuša...

Svatova u koje smo i mi pozivani nije bilo dovoljno da se naslušam muzike, pa sam, šta ću, išao po socijalističkim slavama i bivao uvek nadomak muzike, i danas imena harmonikaša idu sa mnom kud god se maknem, kuma Laza, Đeka, Rema, Kicoš, Krža, Seklić, čika Aca iz Pančeva, a zapravo iz Samoša, o perleskim tamburašima da i ne govorim: čika Milan, čika Rada, čika Mirko (poreklom čak iz Kuzmina neverovatnog)! svirao kontru, ali se rado, pred zoru, menjao sa nekim, da malko on svira basprim, koji je mislim bio njegov instrument u sremačkoj mu postojbini), čika Slavko, čika Milanov rođeni brat, pa Kržin sin, Blagoje, koji će se prikloniti estetici tamburaša i nastupaće uvek u odelu, elegantan kao Džems Stjuart u Hičkokovim filmovima.

Za socijalističku slavu tamburaši su, pojačani vokalnom solistkinjom, svirali u centalnoj šatri, ali bi, možda istim vozom, isto iz Perleza, doputovao i stariji harmonikaš koji se držao periferije slave, nije pripadao nijednoj šatri nego je svirao pod otvorenim nebom, a pričalo se da je svirao kralju. Tja, ovo je već druga strofa: Sobica je mala/Nas dvoje smo sami. "Sve je siromašno, sve je jednostavno...", teško da je bio zaposlen na dvoru (kao što tamburaši jesu bili trajni nameštenici transpotnog preduzeća „Lasta"!), sad su mu klijenti oni koji nemaju novaca za main stage, tako je čika Laza, kraj sve svoje slave i krasnog repertoara gde su preovlađivale mađarske romanse, izgledao kao second hand radnja, ili kao kiosk sa brzom hranom, cena pristupačna, jedeš s nogu, s druge strane, tu ne možeš da se keriš, niti da poručuješ nove krigle piva, nego ima da se usredotočiš na ono što slušaš unplugged, kroz buku ringišpila i dece koja duvaju u netom isecovane trumbetle; kao što iseljenik peva o domovini koju neće više videti, tako i stari harmonikaš peva o ljubavi, pa šta ako se ne čuje svaki suglasnik: „Nek' Bog blagoslovi naše siromaštvo", to je mislim svako mogao da razume.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...