Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lider usred raskrsnice
Ne treba da nas svet uverava da smo postigli mnogo od 2000. do danas, to se vidi, ali do održive stabilnosti treba još vremena i strpljenja
U Srbiju poslednjih dana iz evropskih, ali i svetskih finansijskih institucija visokog ugleda i značaja stižu veoma lepe ocene o tempu privrednih reformi od 2000. do danas. Proglašavaju nas i liderima među 28 zemalja u bolnim tranzicionim promenama i prelasku iz realnog socijalizma u stvaran – kapitalizam. Kao i svakom rđavom đaku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je izgubio koju godinu, a potom i zadocnio sa učenjem nekih važnih lekcija, svaka lepa reč, dobro dođe. Jer, drugi vide da se trudi, da mu je stalo da bude među boljima, samo ga treba malo ohrabriti. I zaista, svet nas hvali, a mi se ipak pitamo – da li je baš sve tako? Miladin Kovačević, profesor, doktor nauka, matematičar i statističar, ali i vrstan ekonomista, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku i saradnik uglednog biltena Ekonomskog instituta "Makroekonomske prognoze i trendovi", kaže u razgovoru za "Politiku" da smo odista lider u reformama. Ali, ovaj lider je duboko ušao u raskrsnicu koja ima samo dva smera – Evropa ili rikverc. Otuda i prvo pitanje.
• Da li nas svet vidi u realnom svetlu? Možda im bolje izgledamo nego što stvarno jesmo?
– Ne. Svet, a pri tome, pre svega, vidim Međunarodni monetarni fond, Svetsku i Evropsku banku za obnovu i razvoj, kao finansijske, ali i druge organizacije kao što je, recimo, OECD, vide nas baš takvim kakvi jesmo. Sve te i još mnoge institucije i organizacije imaju i te kako dobra stručna analitička i statistička odeljenja u kojima se svaki detalj i makroekonomski podatak mere i sagledavaju iz svih uglova.
• Na osnovu svojih ili naših podataka?
– Na osnovu naših, naravno. Drugi im nisu potrebni, jer su naša opšta, državna, ali i finansijska statistika u potpunosti usklađene sa svim standardima koje propisuje evropska, ali i praksa Svetske banke. Oni nas, u tom pogledu, sasvim dobro razumeju bez ikakvog zazora. Konačno, MMF, bez obzira na to što trenutno nemamo stend baj aranžman, sa uobičajenim sistemom pojačanog nadzora, prati svaki naš korak, jer mu je to u "opisu radnih zadataka".
• I šta su to kod nas videli?
– Ustanovili su vidan napredak u mnogim elementima makroekonomskog života. Da ne nabrajam sve detalje i parametre koje oni koriste u svom mozaiku za ukupnu povoljnu ocenu. Ali, za ilustraciju, dovoljno je reći da već godinama postižemo visoke stope rasta bruto domaćeg proizvoda, da je u usponu industrijska proizvodnja, s njom i izvoz, da smo inflaciju sveli na jednocifren broj, da smanjujemo trgovinski i bilans tekućih plaćanja, rastu strane investicije, plate i standard građana, a privatizacija ulazi u svoj finiš... Ti i još mnogi elementi su na tasovima objektivne, rekao bih, više nego precizne apotekarske vage tih institucija. I one su rekle to što su rekle – da smo lideri u reformama i tranziciji. To, u ovo predizborno doba, može nekome politički da godi. O tom kontekstu neću da govorim, ali od svega je mnogo važnije nekakvo opštedruštveno osećanje da se kreće nabolje.
• Krećemo se, bez sumnje, ka boljem, ali za dobar deo društva, pogotovo "tranzicione gubitnike", dakle ljude bez posla i stabilnih prihoda, možda sporo i nedovoljno odlučno. Kako gledate na tu iskustvenu činjenicu?
– Ovo nije ona priča o "polupraznoj ili polupunoj čaši". Pa su sada jedni pesimisti, a drugi optimisti. Mi, kao privreda i društvo, idemo napred. I tu nema zbora. Problem je brzine kojom se krećemo. Za neke slojeve društva verovatno nedovoljno brzo, ali mi objektivno ne možemo da preskočimo izgubljenu deceniju između 1991. i 2000. godine. U ekonomiji skokova s motkom nema. Ako ne bude nekakvih retrogradnih procesa u našem društvu, mi se za pet do šest godina, čak i pri sadašnjem tempu razvoja, a uz nešto sreće i "pameti", sa nešto većim obimom direktnih stranih investicija, možemo naći u krugu zemalja koje neće čekati dugo na ulaznicu u EU.
• Pohvale gode, ali na šta nas upozoravaju međunarodni "posmatrači"?
– U svakoj, pa i ovoj opisnoj oceni ima detalja na koje valja skrenuti pažnju. Tako i eksperti svetske i evropske banke upozoravaju na mnoge elemente kojih smo i sami i te kako svesni. Da naš ekonomski, a pogotovo politički ambijent, još nisu ni izbliza na nivou koji poslovni svet želi. Oni hoće čistu i jasnu situaciju u svakom pogledu. Imamo, kažu, nedograđen institucionalni sistem, visok stepen korupcije, veliko mešanje politike u privredne odluke, pogotovo u javnim preduzećima na lokalnom nivou. Prikriveni su, tvrde, gubici u javnim preduzećima, namerno se ruže i krune pojedina preduzeća da im cena bila niža za privatizaciju, na sceni su i dalje visoka diskreciona prava protagonista izvršne vlasti, ne sprovodimo dosledno dosta dobre propise... Možda bi i ovaj spisak, baš kao i ona sa pohvalama, mogao biti i duži, ali bez obzira na to šta oni ocenjivali, imamo dve veoma važne činjenice koje niko ne može da ospori – održivu stabilnost, u kojoj nije najvažniji indikator inflacija i sve uverljivije dokaze vitalnosti privatizovanog sektora privrede, koji, i pored sve povike na kurs evra, ipak, izvozi.
• Održiv razvoj je najvažniji uslov i za održiv, pa i štogod bolji životni standard. Da li i taj pokazatelj, meren samo prosečnim platama, daje realnu sliku svega što se događa na ekonomskom planu?
– Uslovno govoreći, standard je bolji od svega. Prosečne plate od kraja 2000. do oktobra ove godine povećane su za svih 130 procenata – realno. Sa oko 65, dostigle su 276 evra. Povećane su više nego četiri puta. To govore podaci i činjenice. Što je mnogima od nas to malo, drugo je pitanje, ali tu su, zašto to ne reći, još i druga primanja. Veoma često iz sive zone, a da se ne govori o visokim doznakama iz sveta, zaradama po osnovu imovine itd. Jednostavno rečeno, ne može se u ovoj, niti u drugim prilikama, povlačiti znak jednakosti između evidentnih pozitivnih makroekonomskih kretanja i standarda svakog od nas pojedinačno.
• Da li to znači da je manje siromašnih?
– I u zemljama socijalnog blagostanja ima siromaštva. Ali, da ova ocena ne bude demagogija, reći ću da smo mi, kao društvo, veoma siromašni. I o tome ne može biti zbora, bez obzira na to kako ga merili. Sa onima koji su odista ispod linije siromaštva, recimo sa manje od dva dolara dnevno prihoda, ali i onom "ranjivom populacijom", koja je neznatno iznad, ali koja lako kože da sklizne dole, u Srbiji ima oko 15 odsto stanovnika. Nisam siguran da li će onima koji su u toj zoni ili oko nje biti bolje ako kažem da je pre 2000. taj procenat bio dvostruko veći, ali to je tako.
Rekao bih, takođe, da se "džimini" koeficijent, kojim se meri nejednakost u jednom društvu, kod nas kreće oko 0,30 i u poslednje tri godine polako se smanjuje. Jedno je, dakle, naš doživljaj sopstvenog položaja u raspodeli društvenog bogatstva, pogotovo ako se merimo sa najbogatijima, a sasvim drugo ono što nam podaci govore.
• Na primer?
– Više kao ilustraciju, a ne kao dokaz rečenom, navešću da 10 odsto najbogatijih ljudi kod nas u ukupnoj potrošnji učestvuju sa četvrtinom, a oni najsiromašniji sa svega tri procenta. Čak i kada se isključe sve metodološke i druge slabosti takvih i sličnih istraživanja, društvena nejednakost kod nas se, ma kako mi to drastično opažali, za sada se ne produbljava.
• Može li da se smanji?
– Naravno. Ne samo u slučaju bržeg ekonomskog razvoja i veće zaposlenosti, dakle i standarda, već ako kod nas bude više socijalne pravde u raspodeli budućeg nacionalnog kolača, ali i onog dela preostale državne i društvene imovine. Da budem sasvim jasan, da u privatizaciji skupih državnih i javnih preduzeća na svim nivoima povedemo računa i o najsiromašnijim slojevima građana koji u toj svojinskoj transformaciji nisu učestvovali podelom besplatnih akcija, da se penzionom i fondu za restituciju da pun udeo, ali ponešto ostavi i za jačanje investicionih i drugih fondova koji bi preko berze taj kapital mogli da uvećaju.
-----------------------------------------------------------
Umerena obećanja
• Kako gledate na ekonomski deo predizbornih obećanja lidera političkih stranaka?
– Moram da priznam da sam prijatno iznenađen izdiferenciranom, pa čak, rekao bih, i iznijansiranom ekonomsko-političkom predizbornom kampanjom. Ona, opet po mom sudu, svedoči da su stranački lideri, ali i njihovi predizborni timovi, konačno shvatili da se ne može obećavati "vekna hleba za tri dinara", plate i penzije od hiljadu evra ili strane investicije vredne na milijarde dolara. Ekonomski populizam je, izgleda, s manjim izuzecima, napušten kao ozbiljna glasačka udica.
-----------------------------------------------------------
NIP na doradi
• Kako vidite ekonomsku, pa i političku "sudbinu" Nacionalnog investicionog plana za koji je odlazeća vlada namenila u idućoj godini više od 1,5 milijardi vera?
– NIP, kao ideja, nije sasvim loš, ali od samog starta pati od mnogih konstrukcionih grešaka. Država treba da ulaže u infrastrukturu –puteve, energetiku, objekte od opšteg društvenog i razvojnog značaja, ali to nikako ne sme da bude "ekscesan" slučaj. Iduće godine, pa ko zna kada opet. Reč je o velikim parama od privatizacije državnih preduzeća, koje ta ista država ne može jednokratno da potroši onako kako je njena aktuelna vlada naumila. Ta ulaganja, ne mogu da nadoknade strane grinfild investicije. Loša iskustva zemalja kao što su, recimo, Češka ili Mađarska u tom pogledu veoma su poučna. Visoke državne investicije, a kod nas bi bile bar trećina svih ulaganja u toku 2007, odnosno sedam do osam procenata bruto domaćeg proizvoda, prosto rasteruju privatne investitore. Da ne govorim o tome da ujedinjena Evropa dopušta svega dva do dva i po procenta državnih ulaganja. Smatram da NIP treba temeljno preispitati i nikako sve pare potrošiti u toku 2007. Valja nam vraćati i strane dugove. Dogodine, recimo, dospeva oko 2,4 milijarde dolara obaveza.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 17.12.2006.]
