Izvor: Politika, 28.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepa slika – u proseku
Plate i uvoz su kao 1990, ali izvoz i bruto domaći proizvod kaskaju, dok produktivnost raste zbog manjeg broja zaposlenih
Prema poslednjem saopštenju Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u Srbiji u septembru bila je 22.259 dinara, ili 271 evro po kursu na kraju meseca. Tako je prosečna plata premašila isplate iz maja 1991, kada je iznosila 268 evra i približila se rekordnim vrednostima iz druge polovine 1990. i prva četiri meseca 1991, kao godina pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sankcija (maj 1992) u kojima se koliko-toliko, opet u proseku, solidno živelo.
Prema oceni dr Miroslava Zdravkovića, saradnika Ekonomskog instituta, ovako visok rast plata izazvao je, ponajpre, osnaženi dinar prema evru, ali i objektivan međugodišnji skok prosečne zarade – 21,3 nominalno, a 8,7 odsto realno u odnosu na septembar prošle godine.
Pri tome, primećuje dr Zdravković, produktivnost u industriji povećana je od januara do avgusta za 15,1 procenat, u odnosu na isto vreme prošle godine. Uglavnom zbog manjeg broja zaposlenih, a ne usled rasta proizvodnje. Uz sve to, uočljiv je snažan pritisak da se zarade i dalje povećavaju.
To je jedna strana medalje na kojoj se vidi ono što nam se dešava. Ona druga, manje lepa, jeste što trošimo više nego što stvaramo i zarađujemo. I za tu ocenu naš sagovornik ima obrazloženje. Ove godine plate su za nepunih 40 indeksnih poena iznad nivoa bruto domaćeg proizvoda, ali je zato nivo uvoza veći od izvoza i svih 50. Uz plate uočljiv je i izuzetan priliv novca iz inostranstva (doznaka) i kapitala (krediti i strane investicije) u Srbiju. To dugoročnije može da izazove nemale potrese na domaćem tržištu i probudi inflaciju tražnje.
Visok rast plata, s druge strane, deluje, kako procenjuje dr Zdravković, destimulativno i na smanjivanje nezaposlenosti. Pri ovakvom proseku, koji je objektivno za najveći deo naših ljudi nedovoljan za lagodan život, čak i bez poređenja sa nekim zemljama u susedstvu, malo je onih koji prihvataju niže nadnice od prosečnih, a to je, ipak, potpuno nemoguće. Zato nam se i događa da pored milionske armije nezaposlenih ima i stalno otvorenih konkursa na koje se niko ne javlja. Najčešće obrazloženje jeste – mala plata.
S visokim povišicama (ne)zarađenih plata preti realna opasnost i od rasta uvoza, a time i trgovinskog deficita, što, opet, sa svoje strane usporava oporavak bruto domaćeg proizvoda, koji nije sasvim spor, ali njegov tempo nije dovoljan da nas iščupa iz neprilika u kojima se duže od decenije nalazimo, kaže dr Zdravković i podseća da smo još daleko od naše najuspešnije 1989, kada smo imali uravnoteženu robnu razmenu sa inostranstvom. Izvoz i uvoz su tada vredeli po oko 13 milijardi dolara, s tim što je deficit u razmeni sa inostranstvom (774 miliona dolara) pokrivan suficitom u razmeni sa drugim republikama tadašnje SFRJ. Suficit od doznaka korišćen je za servisiranje dugova i rast deviznih rezervi.
Sada to nije slučaj, jer se suočavamo s osetnim rastom spoljnotrgovinskog deficita, koji do kraja ove godine može da pređe svih šest milijardi evra.
Sve ove nedoumice, ne samo sa platama, traže odgovore. Jedan, na primer, može da bude oštro obezvređivanje dinara, recimo na 100 dinara, čime bismo podstakli brži rast izvoza uz konkurentnije plate, smanjili uvoz, povećali BDP, ali bismo probudili avet hiperinflacije, pa bi već za koji mesec stigao zahtev da kurs bude 150 ili 200 dinara. Ili, koliko bi dugo bio održiv ovaj porast plata i šta bi se desilo kada bi se smer kretanja novca i kapitala okrenuo u drugom pravcu – prema inostranstvu.
Tek tu ne bismo nigde stigli, kaže na kraju dr Zdravković i dodaje da o svim ovim i ostalim otvorenim pitanjima ekonomske politike tokom iduće godine tek predstoji objektivna i stručna rasprava, koja ne sme da ima bilo kakve veze s predstojećim izbornim i drugim političkim marketinškim obećanjima, jer privredni tokovi sve registruju.
-----------------------------------------------------------
Sočnija sarma
Prema oceni dr Zdravkovića ovogodišnji visok rast plata posledica je, ponajpre, smanjenog broja zaposlenih sa minimalnim primanjima. I kao u onoj statističkoj priči, po kojoj jedni samo jedu meso, a drugi samo kiseli kupus – u proseku sarmu, sada je to jelo samo malo bogatije i sočnije, jer ima više mesa. Visokom proseku kumovalo je i veće učešće Beograda u BDP Srbije u kome se nalaze najveće banke, osiguranje, strana predstavništva, trgovci nekretninama... gde su plate znatno veće nego u centralnom delu Republike, gde je došlo do pravog sloma gotovo svih industrijskih pogona u društvenom vlasništvu, a privatnici još nisu dovoljno ojačali da bi popravili situaciju.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 28.10.2006.]
