Izvor: Blic, 07.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupovanje bez pečata i računa
Kupovina putem interneta danas u Srbiji funkcioniše u obimu koji je neuporediv po skromnosti opsega i sa zemljama okruženja, a po kojim mehanizmima ona ide znaju najbolje oni koji se odlučuju na ovaj vid trgovine. Dobijaju paprene račune za dostavljanje pošiljaka, nemaju pravo na reklamaciju, pravo na garantovanje roka isporuke, garanciju navedenog kvaliteta... Razlog što je tako jeste što Srbija još uvek nema zakon o elektronskoj trgovini.
Mnogi misle da je veliki uspeh >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i da postoji kakva-takva kupovina putem interneta, s obzirom na potpunu neuređenost te oblasti. Pomoćnik ministra za telekomunikacije i informacioni sistem Nebojša Vasiljević kaže da na pripremi ovog zakona uveliko rade i da bi, u saradnji sa Ministarstvom trgovine, trebalo da posao završe do kraja ove godine.
Primena tog zakona, kao i Zakona o elektronskom potpisu, planirana je za proleće iduće godine. Ambicija je, kaže Vasiljević, da se napravi regulativa takva da kupovina putem interneta potrošačima bude po jednostavnosti i sigurnosti ista kao i da odu u prodavnicu. Očekivani efekat je da ovdašnja preduzeća krenu sa svojim veb-prodavnicama. Paralelno uz slanje svojih roba u rafove prodavnica, da potrošačima ponude i opciju da kupovinu obave preko njihovog veb-portala.
Kada je reč o elektronskom poslovanju ono funkcioniše u prilično velikom opsegu, a tako što se kompanija sa klijentima ugovorom dogovori o tom vidu korespodencije. Sledeći segment, a to je varijanta da građani putem interneta plaćaju poreske dažbine, naručuju i preuzimaju razna uverenja i izvode... je još u dalekoj budućnosti. Ta, takozvana E-uprava zahteva ne samo opremljenost državne administracije, već i njihovu obuku, a za to, kao što to kod nas ide, treba vremena i vremena.
Koliko kod nas prelazak na sve te nove tehnologije rada ide sporo više nego upečatljiv primer je da se Zakon o elektronskom potpisu, donet pre skoro četiri godine, još uvek gotovo i ne primenjuje. Prvo je Srbija donela taj zakon među poslednjima u Evropi (decembar 2003), a onda su nastala lutanja da li baš samo Pošta treba da bude jedina koja će da izdaje sertifikate ili to treba proširiti. Elektronski potpis je, po definiciji, skup podataka u elektronskom obliku koji su pridruženi ili povezani sa elektronskim dokumentom i služi radi identifikacije korisnika, odnosno po pravnoj snazi bi trebalo da zamenjuje pečat i potpis na dokumentu u papirnom obliku. Sertifikat izdaje Pošta, košta od 650 dinara do pet hiljada dinara, a za ovih skoro četiri godine ih je uzeto tek oko 3.000. Novim zakonskim rešenjima, kaže Nebojša Vasiljević, i ta procedura će se pojednostaviti, tako što će se sa jedne strane proširiti broj institucija koje će izdavati sertifikate, a drugo što će se i običnim elektronskim potpisima dati pravna snaga.
