Izvor: Večernje novosti, 11.Avg.2014, 10:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kuća se gradi gde šljiva raste

KAKAV značaj naš narod pridaje šljivi pokazuje običaj koji je sačuvan u mnogim krajevima - da se kuća gradi tamo gde šljiva najbolje raste. Ili gde ne pada, mada se afričkoj pripisuje takav kompliment. U nekim krajevima umesto uobičajenog hrastovog drveta seče se šljiva za badnjak. A, bez rakije šljivovice ne može da prođe nijedna svečanost, ni svadba, ni slava, ni krštenje... Rakija je čest lik u narodnim pesmama, pričama, predanjima... Sve ovo pokazuje koliko su šljiva i rakija >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << utkani u našu svest. Ali, zahvaljujući našoj neorganizovanosti, proizvodnju šljive zaštitila je Bugarska, a proizvodnju šljivovice Nemačka. Dugo vremena šljiva je imala veliki ekonomski značaj za one koji je gaje, ali i za državu. Samo od 1968. do 1977. nekadašnja Jugoslavija držala je 17,56 procenata svetske proizvodnje šljive. Od toga je polovina otpadala na Srbiju. Danas, međutim, nije tako. Srbija jeste najveći proizvođač šljiva u odnosu na broj stanovnika, godišnje se proizvede 38 kilograma, ali najviše se, zbog lošijeg kvaliteta, koristi za rakiju. - U prošloj godini otkupljeno je 120.000 tona šljive, što je više u odnosu na prethodne - kaže Evica Mihailović iz „Plodova Srbije“. - Očekujemo da će ove godine otkup biti veći. Od ranih sorti otkupljeno je 6.500 tona sveže konzumne šljive, a uskoro će krenuti kupovina za zamrzavanje i za pekmez. Sva ova nevremena utiču na rod šljive, ali ako ne bude konzumne, biće dosta šljiva za pekmez, sušenje ili bar za rakiju. Inače, istorija šljivarstva u Srbiji proteže se kroz vekove. Na ovim prostorima šljive su gajene u srednjem veku na manastirskim i feudalnim posedima, a od 13. veka i na imanjima seljaka. Ipak, u to vreme najviše su gajene kruške, jabuke, orah i dud, pa tek onda šljive. Tokom turskog perioda voćarstvo se postepeno razvijalo, a šljiva je polako preuzimala primat nad ostalim voćem. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama vino ima glavnu ulogu, a tek iz perioda buna i ustanaka skoro sasvim je uzima rakija šljivovica.ČAŠICA LjUTE KADA spomenemo šljivu, prvo na šta nas asocira jeste šljivovica, jer se najveće količine šljive prerade u rakiju. Kažu da se rodila pre konjaka i viskija i da je pratilja srpskih stradanja i uzdizanja. Junaci su je obavezno nosili u čuturici, a služi se i za nazdravljanje i za ohrabrenje prilikom početka nekih radova. U našim selima, muškarci, po buđenju, popiju čašicu ljute, da, kako kažu, speru viruse i ubrzaju cirkulaciju. Ponegde se još zadržao običaj da se uz kafu i ratluk posluži čašica šljivovice, pa i posle toliko vekova, bez rakije, ni danas ne može da prođe ni veselje ni tuga. U vreme Miloša Obrenovića ulaže se mnogo u razvoj šljivarstva, tako da izvoz šljiva postaje unosan posao. Sve do 1864. šljive su korišćene, pre svega, za proizvodnju rakije i pekmeza, a od tada počinje i njihovo sušenje. Sušena šljiva bila je namenjena, pre svega, trgovini. Naglu ekspanziju šljivarstvo doživljava 1878, kada je u Srbiji većina vinograda uništena filokserom. Tada se naprečac povećava trgovina šljivom, kao i rakijom šljivovicom. Posle Prvog svetskog rata rastao je broj stabala požegače, a ekspanziju šljivarstvo doživljava od 1945. Pored povećanja broja zasada, naročito se razvija proizvodnja novih sorti. U Institutu za voćarstvo u Čačku stvoreno je trinaest autentičnih sorti: čačanska rana, valerija, čačanska lepotica, čačanska najbolja, jelica, čačanska rodna, valjevka, čačanska pozna... Zanimljivo je da se neke od njih danas više gaje u drugim evropskim zemljama, a ne kod nas. - Oko 60 odsto šljiva danas se koristi za rakiju, jer svojim kvalitetom odgovaraju samo za to - objašnjava dr Mihailo Nikolić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu. - Stenlej, čačanska lepotica i čačanska rodna su dominantne sorte koje se prodaju sveže. Iza njih je velika praznina na koju se nastavlja čačanska rana. Požegače nemamo, a druge sorte ne možemo sveže da prodamo. Nominalno imamo puno šljiva, ali malo ih ima realno. Ranije smo dosta izvozili suve požegače, ali sad svi kupuju krupne plodove i više ne možemo da je izvozimo. Naši seljaci često se žale da im Rusi, kao najveći uvoznici, nisu platili dovoljno. Profesor Nikolić, međutim, kaže da šljivu koju „natrpaju u džakove“ nikome ne mogu da prodaju kao da je prva klasa. - Rusi su najveći uvoznici suve i sirove šljive - kaže Nikolić. - U ostalim delovima Evrope kupuju je, uglavnom, za preradu. Nemamo dugoročnu strategiju, a ni ljude koji će da sade šljive. Jer, šljiva je niskoprofitabilna. Jeste da su investicije skromne, ali je i zarada takva.NIKOLINA ŠLjIVOVICA ŠLjIVOVICA je dobila naziv po istoimenom selu, koje se nalazi na tromeđi između Mokre gore, Tare i Zlatibora. U njemu je oko 500 kuća i svako pravi rakiju za svoje potrebe. Prvi put je u ovom selu proizvedena 1868. godine. Za razliku od drugih mesta gde se rakija od šljiva zove šljivovica, u zlatiborskom selu više vole da je zovu po domaćinu - Nikolina, Miloradova, Stojanova... Cena šljiva kreće se od pet do šest dinara po kilogramu kad je dobar rod, ali zna da dostigne i 12, kada je organizovana ponuda. Na svetskom i evropskom tržištu cene su znatno veće od domaćih otkupnih. - Velika je šteta što iz naših šljiva ne možemo da izvučemo sve ono što je dobro i što predstavlja važnu ponudu na svetskom tržištu. Naime, tzv. topla prerada skoro da se ne radi, osim u domaćinstvima i za sopstvene potrebe. Od šljiva se može proizvesti pedesetak proizvoda, a mi nudimo tek nekoliko - džemove, pekmeze i kompote... I to u malim količinama. I pored toga što šljiva nije ono što je bila, i dalje je srpski brend. O šljivi kao simbolu srpstva moglo bi se pisati naširoko. Postoji zloslutno proročanstvo prema kojem će na svetu jednom ostati Srba tek toliko da stanu ispod krošnje šljive. Ipak, u srpskim običajima zauzima važno mesto. Koliko se ovo drvo smatra dobročiniteljskim pokazuju i običaji u raznim krajevima istočne Srbije, gde se na Uskrs ispod šljive vršilo pričešćivanje koprivom. Na Badnje veče, kao i tokom posta, na trpezi se obavezno nalaze i suve šljive. Šljiva je, pripoveda se, izvor bogatstva, tradicije i apsolutnog blaženstva. Osim toga, šljiva - na neki čudan način mnogo toga govori i o narodnom karakteru i mentalitetu. Čas smo popustljivi, blagi i širokogrudi, čas zadrti i preki. Koliko je šljiva utkana u svakodnevni život govore i porodična prezimena, koja je imaju u svom korenu. A ima je i u nazivima mnogih sela. I, mada šljiva odavno nije što je bila, odlučeno je da „ima da bude“, tako da se maltene pod svakom šljivom održavaju sajmovi i dani šljiva.

Nastavak na Večernje novosti...