Izvor: SEEbiz.eu, 12.Nov.2018, 20:53

Koraks: Na karikaturama o Vučiću vidi se ludilo

Koraks: Na karikaturama o Vučiću vidi se ludilo

INTERVJU - „Ovo ih je baš ubolo. Valjda zato što se nisu promenili već su samo promenili majice. Ništa ne sme da štrči. Za totalitarni stav je to remetilački faktor", kaže u intervjuu za DW karikaturista Predrag Koraksić Koraks.

DW: Kada Vam je postala jasna Vaša sklonost ka karikaturi?

Predrag Koraksić Koraks: Prvu karikaturu sam objavio već pedesetih godina prošlog veka, u sedmom razredu gimnazije. Imao sam 17 godina. Ja sam naravno odmah shvatio >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEbiz.eu << da će to biti moj poziv. Od tada traje ta moja epopeja. Ili golgota, kako god (smeh). I tako, upropastio sam svoj život, ali sam se posvetio karikaturi. Nisam imao ni za šta drugo vremena, stvarno sam se usredsredio na to i bilo mi je jako važno da izdržim do kraja. Evo i do dan danas me drži taj, kako da kažem, zavet, da ne odustanem. Ne mogu da odustanem dok ne srušim i ovog Vučića. Ako tako mogu da kažem – nije to moja zasluga – ali srušio sam Miloševića, Koštunicu, Tadića, evo sad je došao na red Vučić.

Da li se Vučić ljuti na Vas ili su to njegovi odani sledbenici?

Pa, ja nisam video da se on ljuti. On je o mojoj karikaturi rekao istu rečenicu koju je svojevremeno rekao i Milošević. Kada je Holbruk sedeo danima kod Miloševića pokušavajući da ga uveri da potpiše nešto, u jednom trenutku je stavio primedbu Miloševiću da u Srbiji nema slobode medija, što je bila opštepoznato. A onda je Milošević ispod stola izvadio Našu borbu i pokazao moju karikaturu. Rekao je, pogledajte ovu karikaturu. Ovaj karikaturista nije uhapšen. To je bio njegov alibi.

To isto ponavlja Vučić sada. Kaže da je to dokaz demokratije u Srbiji. Međutim, ovi njegovi imaju frojdovsku omašku. Oni svugde vide Vučića. Gde god opozicija nešto negativno kaže onda je meta Vučić. Vučić je stalno napadnut. On je takav jedan heroj, on se bori, a oni ga brane. Oni ga čuvaju. Mislim da su oni opsednuti Vučićem. Ovaj Martinović je video tu karikaturu i uzviknuo „Aha, taj Hitler, to nije Hitler – to je Vučić!"

Predstavnici vlasti se obraćaju svakodnevno milionskoj publici jer imaju obezbeđene najvažnije televizijske kanale, a tvrde da ih gebelsovski ugrožava list koji dopire do nekoliko desetina hiljada ljudi. Zašto to rade?

To je paradoks. Tu nema logike. Vučić je osetljiv. Podsećam vas da su oni napravili čitavu pokretnu izložbu pod nazivom „Necenzurisane laži" gde su bile i neke moje karikature, kao i karikature Duleta Petričića. Ti mali tiraži ih bodu i smetaju. Radi se o tome da moraju svi da misle isto. Ne sme nigde nešto da štrči. Svaki prozorčić koji tu viri im smeta. Za totalitarni stav je to „remetilački faktor". Zacrtana stvarnost mora da bude kompletna. Ne sme nigde da curi.

Izgleda da neki ljudi u politici nemaju smisla za humor.

To je karakteristika primitivaca. Da sve bukvalno shvataju, znate. Imam dosta iskustva sa takvima, znam tačno – ako nacrtate karikaturu nekog primitivca, on će odmah da reaguje. Inteligentan čovek će to drugačije da shvati i da objasni. Ako mi se nešto nije sviđalo, crtao sam. Moje karikature su bez reči. Bez teksta, bez naslova. Ni na karikaturama nema oblačića koji bi sadržali objašnjenja. A na karikaturama su likovi koji moraju da budu jako dobro nacrtani, da ih svi prepoznaju, da odmah znaju o čemu se radi. A poruka mora da bude, onako, ubitačna. Što je ubitačnija i direktnija, to je bolja.

Pokojni Stojan Cerović, urednik i uvodničar Vremena, je jednom u predgovoru za jednu moju knjigu napisao da su moje karikature – presude! I da posle takve presude nema apelacije. I ja zaista mislim da su moje karikature presude. Tako će ostati oni zabeleženi. Neće biti upamćeni po fotografijama ili filmovima već po karikaturama. To je njihova sudbina.

Presude političkim moćnicima, ali i dijagnoze njihovog stanja koje postaje stanje zemlje na čijem su čelu?

Ima puno karikatura o Vučiću koje izgledaju kao mini-dijagnoze. Vidi se to ludilo. Hteo sam da napravim knjigu karikatura, možda to i uradim, koja bi oslikavala tu dvostruku ličnost. Kada bi se napravio konzilijum od lekara, psihologa i psihijatara, oni bi mogli da daju dijagnozu Vučiću. Naravno, etički to nije u redu. Ali ja sam video da u Americi postoji jedna takva dijagnoza za Trampa.

Recimo, u istoj izjavi tvrdi nešto, a drugi deo izjave je potpuna kontra tome. Ima neverovatne kombinacije. Drugo što je to jedan galimatijas laži. On stalno laže, kako zine tako laže. Nije jedini u tome, ima puno političara kojima je to način ophođenja sa pučanstvom, što bi rekao Franjo Tuđman. Imam sigurno stotinak karikatura gde se to vidi. Dakle, takva knjiga bi se zvala „Dijagnoza".

Opet ćete da naljutite predsednika?

Ma neću. On će opet da kaže da je to dokaz demokratije u Srbiji.

Zašto su njegovi sledbenici nervozniji od njega? Da li ga usmeravaju savetnici?

Verujem da ima dosta savetnika. Neka izraelska firma, Bler, Guzenbauer. Savetnici uzmu pare i odu. Ali je neverovatno koliko on može da stigne svugde. On je probio onu teoremu da čovek ne može da bude na dva mesta u isto vreme. Otvorite šerpu – iskoči Vučić.

Kakva su vam iskustva sa Vučićevim prethodnicima?

Interesantno je da je Milutinović, dok je čekao da ga pošalju u Hag, rekao da želi da se sretne sa mnom. On je još uvek bio predsednik, bio je u rezidenciji gde sada stoluje Vučić. Pozvao me na kafu. Zaprepastio sam se. Nisam nikada imao tako direktan kontakt.

Kad je Milošević došao na vlast sve sam gledao kroz ključaonicu. Reagovao sam na osnovu njihovih postupaka. A sad me Milutinović zove na kafu da se upoznamo. Odem ja. Dva sata smo pričali. Pričao mi o Rambujeu. Tamo mu je Medlin Olbrajt pevala uspavanke na srpskom. Njen otac je bio diplomata pa je neko vreme kao dete provela u Beogradu. Srpska guvernanta ju je naučila neke srpske uspavanke. Pričao je svašta. I rekao mi je da skuplja moje karikature. Kaže, da ostanu njegovom sinu.

Tretirao sam ga kao fikus. Ili kao ribu koja pliva u akvarijumu, dok ispred nje stoje Sloba i Mira. Ne razumem taj sakupljački poriv, ali 'ajde. On ispod stola izvadi i dve moje knjige. Tih knjiga uopšte više nije bilo. Te primerke mu je naravno dala Udba. Rekao mi je da je predlagao da se zakupe dve stranice Njujork tajmsa i da se objave moje karikature, kako bi se pokazalo da ovde u Srbiji cveta demokratija. A Naša borba gde su karikature objavljivane bila je pod strašnom presijom. To je isto ono što sada izjavljuje Vučić. Baš tako, da nije mojih karikatura ne bi bilo slobode. Rekao sam već u nekom intervjuu da ispada de je jedino Danas slobodan list, jer Koraks samo tamo objavljuje.

A Đinđić?

Jedino sam prema njemu imao odnos koji se zasnivao na poznanstvu pre njegovog ulaska u politiku. Đinđić je u Nemačkoj radio neko vreme za list koji se zvao Komuna. Uređivala ga je Dunja Melčić. Baš za vreme najveće inflacije, kada smo imali platu od tri marke, on me je pozvao da sarađujem. Jedno dve godine sam im slao karikature za taj list koji je izlazio dva puta mesečno i ovde postao bogataš, jer sam po karikaturi dobijao 60 maraka. Naravno, nisam mogao da primam te pare, jer je postojala finansijska blokada. Ali već tada sam bio dovoljno star da ne budem vojni obveznik, pa sam sa suprugom odlazio do Segedina, gde smo otvorili račun u banci. Tamo bismo onda odlazili u banju.

A kada su Đinđićevi došli na vlast lično sam znao ceo Đinđićev kabinet. Ali sam crtao i Đinđića. Nisam imao ni prema kome pardona.

Kakvo je bilo Titovo vreme za karikaturiste?

Za vreme Tita je postojala jasna definicija karikature koja je dozvoljena. To su karikature koje su žigosale „nemile pojave". Recimo, ljudske mane. Ezopovski humor. Nije bilo moguće nacrtati nekog političara. Čak ni onog koji je niže na lestvici. Niste mogli da crtate ni predsednika opštine. Taman posla. Odmah biste dobili po prstima. Nije bilo moguće, da tako kažem, crtati karikature sa adresom. Mogli ste to u svom notesu da crtate, a da nikome ne smete ni da pokažete. Naprosto, niste imali gde i bili ste primorani da radite na način koji sam opisao. Kad je Tito umro, godinu dve posle toga, pojavio se neki prostor, pojavili su se neki nezavisni listovi. Odmah sam počeo da radim za njih.

Onda se pojavio Milošević?

Da. Ja sam odmah shvatio o čemu se radi. Od prvog dana sam karikaturama počeo da žigošem tu politiku i da se borim protiv Miloševića. Najpre sam objavio nekoliko karikatura gde on ima oči. Onda sam spontano nacrtao njegov lik bez očiju. Pojavila se fantastična sličnost. Potom sam ga stalno tako crtao. A to je taj autizam, koji je za njega karakterističan, ta autistična politika. On je imao neku svoju viziju, a šta je napolju nije video. Taj autizam je izbijao iz njegovih postupaka i politike. Kako je vreme prolazilo on je sve više ličio na tu karikaturu. Milutinović mi je u onom razgovoru spomenuo da Miloševića karikature nisu zanimale. Jedino mi je zamerao da je na njima po njemu Mira predebela i da ima cvet u kosi, mada ga više ne nosi.

Kada je ukinuta Naša borba prešli ste u Danas, ali ste sarađivali i sa Vremenom.

Da, u Vremenu je Stojan Cerović je pisao kolumne, a ja sam crtao karikature. Moj dragi prijatelj Stojan je na žalost umro. Onda je došlo vreme za Koštunicu. U Vremenu sam ga stalno karikirao. Glavni urednik je imao primedbu na to. Ja sam ga pitao da li želi da obustavim crtanje karikatura Koštunice i kada je on to potvrdio, ja sam rekao „Evo ti ruka, zdravo". Napustio sam Vreme. To mi se desilo u još dva lista. Nisu hteli nešto da objave i ja prekinem saradnju. U Danasu je to drugačije. Imam takav status u mom listu da mi se objavi sve što nacrtam.

Naravno, to je velika odgovornost i ja vodim računa o tome šta ću uraditi. Nemam mentora, ne traže mi da crtam ovo ili ono. Ono što ne znam pitam stručnjake, recimo iz ekonomije, da li sam u pravu kad mislim ovako ili onako. Imam odrešene ruke. Mislim da svi znaju da je to kraj saradnje ako odbiju da objave to što uradim.

Tako je bilo i početkom devedesetih kada sam posle 25 godina u Večernjim novostima otišao na sud sa njima. Nisam hteo da podvijem rep i da odem, hteo sam da mi daju otkaz. Promenili su pravilnik posle tri godine i 1993. me izbacili na ulicu.

Aktuelne reakcije Ministarstva kulture i informisanja kao i naprednjačkih političara na Vaše karikature su verovatno kontraproduktivne.

Ovo ih je strašno ubolo. Valjda zato što se nisu u suštini promenili već su promenili majice ili košulje. Zato su glasni.

U Miloševićevo vreme su svi ćutali. Niko nije podizao glas. Jedino je jedna karikatura u Vremenuzavršila na sudu. Na Palama su pokušavali da usvoje dogovoreni mirovni plan za vreme rata u Bosni. Ja sam sve okupljene, a bili su tu svi od Miloševića i Dobrice Ćosića preko Karadžića pa sve do Šešelja, nacrtao kako jedni druge naskakuju kao u pastirskoj igri trule kobile. Posle nekoliko ročišta, na kojima su nas optuživali da je karikatura pornografska, a mi smo tvrdili da nije, tužba je povučena. Mislio sam da je iza tužbe bio Milošević. Tek mi je mnogo kasnije na Skadarliji jedan savetnik Dobrice Ćosića priznao uz piće da je Dobrica inicirao tužbu.

Niste nikada završili u zatvoru. Da li ste doživeli ozbiljne pretnje?

Mnogo ozbiljnije pretnje sam imao od srpskih nacionalista s one strane Drine. Pismeno, telefonski. Likvidiraće me i slične stvari. Ja sam se za vreme rata bavio i Bosnom. Kada je Sarajevo bombardovano, kada je bilo pod opsadom. Čak je jedan novinar za vreme rata proneo moje karikature onim tunelom u Sarajevo i tamo je napravljena izložba.

Vaša porodična istorija je sigurno imala veliki uticaj na vaš politički stav?

Ja sam iz Čačka. Ali kada sam imao osam godina, prebegao sam iz mog kraja kod Čačka. Oca su mi ubili četnici 1941, a cela familija je osuđena na smrt. Saznali smo to, jedan sluga koji je radio u četničkom štabu nam je dojavio, da se sprema četnička trojka da nas pobije i mi smo pobegli.

Moj otac je bio zarobljen kao kraljevski oficir na samom početku rata i trebalo je da ga vozom preko Slovenije transportuju u zarobljenički logor. On je pobegao i vratio se u čačanski kraj gde je bio među onima koji su podigli ustanak. Još za vreme kraljevine njega su kao učitelja stalno premeštali sa službom jer je agitovao među seljacima, bio je u opoziciji. Na jednom takvom putovanju sam dobio boginje, sa četiri godine dete mora da bude u zamračenoj prostoriji. A u vozu to nije bilo moguće. Meni je vid na levom oku od četvrte godine oštećen. Sve što sam nacrtao do sada – nacrtao sam gledajući desnim okom.

Moj otac je posle preplivavanja Morave posle napada Nemaca dobio upalu pluća. Bio je u seoskoj bolnici sa dvadesetak partizana. Četnici su prekinuli svaku saradnju sa partizanima. Već tada su se dogovarali sa Nemcima. Prvo su dve „štuke" napale seosku školu u kojoj je bila bolnica, a onda su je opkolili četnici. Pobili su one koji ne mogu da hodaju, ostale ranjene i bolesne, među njima i mog oca, odveli su u svoj štab. Tamo su ih streljali. Moj otac je teško ranjen preživeo streljanje. Dopuzao je do nekog potoka da pije vode. Tu ga je ujutro videla neka seljanka i dojavila četnicima. Došli su i dokrajčili ga. Majka je to meni i bratu ispričala tek posle oslobođenja.

Vaša porodica je bila srpsko-hrvatska?

Moja mati je bila Hrvatica. Deda, njen otac, Petar Božić je bio šef poreske uprave grada Beograda u Kraljevini Jugoslaviji. Imao je kuću na Dorćolu. Sećam se da sam pre Drugog svetskog rata dolazio kod njih sa majkom, baba me vodila po Beogradu, kraj Dvora gde sada predsedava Vučić, sećam se niša u kojima su kao kipovi stajali gardisti. Kada su 6. Aprila Nemci bombardovali Beograd, gađali su električnu centralu koja je bila u blizini i pogodili dedovu kuću. Kad su izašli iz skloništa zatekli su zgarište. Pokupili su dokumente i slike koje su našli otišli kod nekih prijatelja koji su živeli na šlepu na Savi. A onda su oni prešli u Zemun. U onom rasulu posle kapitulacije Jugoslavije iznajmili su tamo stan. Njegova majka je bila Italijanka iz Poljica kod Splita. Bio je vrstan matematičar i dobro je crtao. On je jedini u porodici od koga sam to mogao da nasledim.

Kada smo mi posle očeve smrti iz Čačka pobegli za Beograd kod nekih rođaka, a potom ilegalno, uz pomoć „ausvajsa" nabavljenog preko neke veze, brodom „Niš" prešli u Zemun, prijavili smo se pod devojačkim prezimenom majke. Ja sam se tada zvao Franjo Božić. Živeli smo kod deda i babe.

Tamo je, pobegavši iz Podgorice, živela i sestra moje majke, ona je imala četvoro dece. Njen muž je bio glavni Titov strateg, jedini na vojnoj akademiji odškolovani general pored Arse Jovanovića u Titovom štabu, Velimir Terzić. Zamislite, dve žene visokorangiranih ljudi iz partizanskog pokreta sa šestoro dece pod jednim krovom u Zemunu. U Gundulićevoj 28a. Nekim čudom nisu nas pronašli i nisu shvatili ko smo.

Četnici su poslali poternicu preko Gestapoa za mojom majkom. Jednog dana su došli po nju i odveo je u Glavnjaču. Međutim, četnik koji je trebalo da je identifikuje nije se pojavio. Posle desetak dana su je Nemci pustili. Odmah posle toga smo pobegli u Batajnicu kod jednog prijatelja, poznatog lekara. On je imao zgodno prezime – Pavelić. Tu smo ilegalno boravili neko vreme, kada je postalo opasno, prešli smo u susedno selo i tu, u Ugrinovcima, dočekali smo oslobođenje. Posle sam ostao u Zemunu, tu sam završio gimnaziju, oženio se...

I pored svega, kažete za sebe da ste nepopravljivi optimista?

Ako čovek ima smisla za humor, tim humorom može sve da prevaziđe. Lakše ćete prebroditi nedaće. Sa 17 godina sam pročitao divnu knjigu mađarskog pisca Žigmunda Morica „Biću dobar sve do smrti". Ja se tako ponašam. To je moja deviza.

https://www.dw.com/sr/koraksovo-desno-oko/a-46255947

Foto: Kurir

Nastavak na SEEbiz.eu...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SEEbiz.eu. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SEEbiz.eu. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.