Izvor: Blic, 11.Sep.2010, 09:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšija, imate li ulja?
Mislili smo da se prazni rafovi i nestašice neće ponoviti više nikad. Očigledno smo se prevarili, jer ponovo u ranim jutarnjim satima obilazimo gradske prodavnice, bezuspešno tražeći flašu ulja ili litar beogradskog mleka.
Vlast je kao i uvek najpre ćutala, a onda se oglasio ministar za trgovinu, tvrdeći da nema nestašica, već da je u pitanju psihoza građana, koji kupuju više nego što ime je potrebno. Da bi umirio javnost, ministar za poljoprivredu reče da nam poljoprivreda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nikada nije bila bolja, ali da je ključni problem u monopolskom ponašanju prerađivača i trgovaca, odnosno u njihovim nefer dogovorima na štetu poljoprivrednih proizvođača i građana Srbije.
Treći ministar lakonski konstatova da mnogi samo pričaju i malo rade, i da je sramota da u poljoprivrednoj zemlji Srbiji danas nema osnovnih životnih namirnica. Za priču i rad ne znam, ali za sramotu je apsolutno u pravu. Sudeći po različitim i reklo bi se potpuno suprotnim izjavama u „državi Danskoj" nešto „debelo" smrdi. Resorni ministar za trgovinu i cene - u tržišnoj privredi i ekonomskoj krizi – kada je i najmanji porast proizvodnje, zaposlenosti i izvoza dragocen kao spasovdanska kiša, zažali što građani kupuju prevelike količine robe, ugrožavajući stabilnost tržišnog snabdevanja. I to baš sada, kada je ministar za ekonomiju dobio istorijsku bitku odmrzavanja plata i penzija tri meseca pre roka, da bi – kako reče - upravo povećao tražnju, za šta je Vlada Srbije u poslednjoj godini već potrošila preko milijardu evra, odobravajući subvencionisane kredite privredi i građanima.
Problem sa uljem i mlekom će se trenutno rešiti, ali će krajnji epilog biti prilično visok rast cena, što će dodatno ugroziti i onako slab standard građana. Da li se posle ovih i drugih najavljenih poskupljenja može očekivati da ovogodišnji rast cena neće premašiti planiranih 8 odsto? Nije li bilo pametnije da smo 1,9 milijardi evra skupih inostranih kredita, potrošili na podsticanje srpske poljoprivrede i domaće prehrambene industrije, nego što smo na deviznom tržištu uglavnom bezuspešno branili neodbranjivo?
Zašto rastu cene životnih namirnica? Suštinski odgovor se nalazi u veoma lošem konceptu privatizacije, kojim je praktično razorena domaća poljoprivreda i industrija. Veliki kompleksi zemljišta, ključni kapaciteti prehrambene industrije i najveći trgovinski lanci su u rukama stranaca ili domaćih tajkuna. Umesto očekivane slobodne konkurencije, tržište prehrambenih proizvoda je isparcelisano i podeljeno. Međusobno razumevanje i saradnja bolje funkcionišu nego u vremenima zaboravljene dogovorne ekonomije. Nasuprot dobro organizovanih prerađivača i trgovaca, nalaze se ekonomski slabi i potpuno neorganizovani primarni proizvođači hrane, čija je tržišna moć veoma slaba.
Šta je rešenje? Kratkoročno, mogu pomoći veće subvencije primarnim proizvođačima, intervencije iz državnih rezervi, kao i efikasnije i brže akcije Komisije za zaštitu konkurencije. U srednjem roku poljoprivredna i prehrambena industrija moraju dobiti status naročitog prioriteta, jer su one istinske komparativne prednosti Srbije, čijim razvojem se može značajnije oporaviti proizvodnja, zaposlenost i izvoz, odnosno zaustaviti dalje propadanje srpskog sela i seljaka. Da bi se ovo ostvarilo, neophodno je osmisliti dugoročnu strategiju razvoja u kojoj će poverenje, izvesnost, stabilnost i predvidljivost poslovanja biti ključne pretpostavke, koje jedino može obezbediti država.
Ljubodrag Savić,
profesor na Ekonomskom fakultetu,
u Beogradu
