Izvor: B92, 20.Feb.2011, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako radimo " još i dobro živimo
Beograd -- Ogledalo nije krivo što je naše lice - ružno. Ovom poslovicom mogla bi se objasniti razlika između zvanične statistike i onoga što subjektivno doživljavamo.
Čak i bez onog čuvenog statističkog uprosečavanja - po kome jedni jedu meso, a drugi samo kupus, a u proseku svi sarmu.
Što, ruku na srce, i ne bi bilo tako loše, da, sudeći po svemu onome što vidimo i doživljavamo svakodnevno na našoj ekonomskoj i životnoj sceni, nije mnogo više onih koji jedva >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << stižu i do kupusa.
O mesu, pogotovo one stotine hiljada ljudi koji imaju ispod dva dolara dnevno, samo mogu da sanjaju.
Ali, statistika je neumoljiva. Ona kaže da se u Srbiji od 2002. do kraja minule godine – živi bolje, ako je suditi po podacima koliko nam treba prosečnih plata za neki proizvod bele tehnike ili za onu čuvenu potrošačku korpu.
Ali šta ne kaže, niti može da nam poruči statistika – da smo sa prosečnim platama od oko 320 evra veoma malo plaćeni. E sada je pitanje – zašto je to tako? Zato što malo i rđavo radimo u odnosu na svet ili što nas poslodavci, među kojima je država najbolji gazda, „ne vole" pa nas uz pomoć niskih nadnica žestoko eksploatišu.
Mnogi od bezmalo milion nezaposlenih bi, sasvim sigurno, poželeli i takvu eksploataciju samo kada bi nekako došli do radne knjižice i redovnih mesečnih primanja. Nažalost, u poslednje dve i po godine bez posla, na ovaj ili onaj način, prema podacima MMF ostalo je čak 400.000 ljudi, a u redu za prvo zaposlenje stoji još toliko, uglavnom mladih ljudi.
Kome u takvim okolnostima postrojene kolone statističkih pokazatelja mogu biti – uteha. Malo kome. Možda i – nikom. One koji imaju više, prosek ne zanima, jer su već iznad njega. Za one koji su tu, oko proseka – malo je za život, a onima koji su i bez toga – žal što ni proseka ne mogu da se domognu. I tako ukrug.
Statističari su, takođe, izračunali da domaćinstva u Srbija, opet u proseku, najviše iz svog kućnog budžeta izdvajaju za hranu – čak 34,1 odsto. Više i od Rumunije (32,6 odsto). Na trećem mestu je Litvanija sa „niskih" 23 procenta. Bugari su, recimo, šest mesta ispod nas sa 19 odsto, a na dnu evropske liste – Nemačka sa 10,4, Velika Britanija sa 9,6 i Luksemburg sa svega 9,3 odsto.
I opet će ta neumoljiva statistika reći da su naša izdvajanja za hranu pre nepunu deceniju bila veća od 40 odsto i da se sada polako, ali veoma sporo, približavamo civilizovanim zemljama.
Ekonomija nam tim povodom može ukazati samo na dve stvari – da imamo veoma mali dohodak, jer slabo radimo, i da je hrana kod nas veoma skupa.
A skupa je, recimo, i zato što naš seljak svojim radom može da prehrani manje od deset, a Holanđanin više od 70 duša. Nemački radnik je lane, na primer, za kupovinu veš mašine morao da radi 32 sata, a naš „arbajter" – 128,8. Pre osam godina čak 299,2 sata ili 34,2 dana. Za tu istu mašinu Nemac je 1960. radio 224,5 časova.
Šta nam taj podatak kazuje – da je naša produktivnost znatno manja od onog šta razvijeni svet, kome s pravom težimo – odavno postiže. Mi u mnogo čemu kaskamo bar pola veka.
I na kraju, da stvar bude gora, trošimo mnogo više nego što stvaramo – pojedemo celokupan godišnji nacionalni kolač i još u razmeni sa svetom napravimo deficit od pet do šest milijardi evra. O domaćim minusima i dugovima prema inostranim poveriocima da se i ne govori. U takvim okolnostima, kada najmanje četvrtinu BDP treba izdvojiti za plaćanje dugova, ni plate ne mogu biti veće, a to znači da ni ono što stvaramo ne može nam biti dostupnije.
Strani investitori veoma često s podsmehom primaju naše ponižavajuće pozive – dođite kod nas, jer imamo najmanje plate u celom kraju. Odista, plate su u apsolutnom iznosu male, čak i bedne, slažu se stranci, ali troškovi rada, kada se na njih natovare svi izdaci veoma skupe države – veći su nego u razvijenijim zemljama.
I tako dolazimo, opet, na početak priče. Svi bismo voleli da je naš standard bolji, da s manje rada više zarađujemo i da te plate manje trošimo na hranu, što je pouzdan znak siromaštva i tehničko-tehnološke zaostalosti, ali problem nije samo u našoj ličnoj volji i želji da nešto promenimo i učinimo boljim.
Za tako nešto potrebna je odgovarajuća, ne samo ekonomska politika, već i društvena klima u kojoj neće biti najvažnija preraspodela veoma malog nacionalnog kolača na sve veći broj gladnih usta, već kako otvoriti što veći broj fabrika, sa hiljadama radnih mesta, kako privući i u ovako oskudna finansijska vremena strane investitore... i kako naš najunosniji biznis, bavljenje politikom, učiniti servisom u korist onih koji bi rado da rade i za prosečnih 320 evra.
