Izvor: Politika, 23.Avg.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je „Magnohromom” gazdovao Paša
Gazde se ,,baškarile” na pet ari iznajmljenog stambeno-poslovnog prostora, a mašine prodavane kao otpadno gvožđe
Kraljevo – Posle našeg serijala o privatizaciji i teksta o slučaju „Magnohrom” dobili smo niz poziva od čitalaca, a i sadašnjeg rukovodstva ove fabrike koji su nas ,,bombardovali” novim i do sada ,,nedovoljno rasvetljenim” poslovima u toj fabrici. Nažalost, većina takvih slučajeva je u sferi kriminala, ali će ostati bez epiloga pred pravosudnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << organima, jer posle četiri godine od odlaska predstavnika indijsko-britanske kompanije ,,Global stil”, koji su kao vlasnici od polovine 2006. u narednih godinu i po dana gazdovali u ,,Magnohromu”, oni su za naše pravosuđe predaleko. Za domaće aktere iste priče, kako je u tužilaštvima ocenjeno, nije bilo valjanog pravnog osnova da bi se pokrenula istraga.
Tako će se, samo uz svedočenje Radoslava Pantovića i Nebojše Suše, tada od ,,naših” ljudi najviših rukovodilaca u ,,Magnohromu”, sve završiti na samo sudski određenom pritvoru i naredbe za raspisivanje poternica iz Višeg suda u Kraljevu prema Džaganadanu Guntupaliju, Dilipu Gorvatu i Debaši Ganguliju. No, i ovi Indusi nisu najodgovorniji niti su bili na visokim položajima u fabrici. Prema priči sadašnjih rukovodilaca, pre svih Dragomira Majstorovića, dojučerašnjeg zastupnika kapitala i sada člana Upravnog odbora, najčešće odluke potpisivao je Džavid Paša, a operativno ih, uz ,,logistiku” domaćih rukovodilaca, sprovodio Ravid Darbari, ali, uprkos mnogim krivičnim prijavama, ni protiv ove dvojice indijskih biznismena nema nikakvog pravosudnog postupka.
Prilikom nove posete ,,Magnohromu” i podacima koji su nam tamo prezentirani, lako se može zaključiti da pokretanje proizvodnje u ovoj fabrici vatrostalnog materijala i elektrotermičkih proizvoda, uistinu, i nije bio cilj ,,Global stila”. Prvi potez novih vlasnika bio je ,,čišćenje” hala i prodaja otpadnog gvožđa. Podatak da u krugu i halama ove fabrike ima 15.000 tona takve ,,robe” oni dobijaju od domaćih rukovodilaca i 2007. godine sklapaju ugovor sa beogradskom firmom ,,Ekotek” o prodaji tog otpada. Ipak, samo je oko dve hiljade tona prikupljeno i isporučeno, ali u tu količinu spadaju i delovi tunelskih peći, dve rotacione peći, vagoni, prese, elektropostrojenje i druga vredna oprema. Sve to po ceni otpada od 160 evra po toni iako su, recimo, samo dve briket prese, svojevremeno, plaćene 2,7 miliona maraka, a jedna etažna peć sa pratećom opremom oko milion i po nemačkih maraka. No, nije to sve prilikom svrstavanja u otpad isečeno, već je pažljivo demontirano i, niko ne zna kojim putevima, deo toga je završio u zagrebačkoj firmi ,,Iming” koja je bila u vlasništvu Albanca Hisnije Zogaja. Ovaj biznismen zatim tu opremu seli u pogon i rudnik u mesto Goleš na KiM, koji je nekada bio u vlasništvu ,,Magnohroma”. Dogodilo se da čak isti radnici, koji su ove mašine i opremu demontirali u ,,Magnohromu” i tamo, za visoke dnevnice, koje im je Zogaj isplaćivao, sve montiraju. Međutim, uprkos pompeznoj najavi, i u albanskoj i hrvatskoj štampi, o fabrici za hiljadu radnika, pogon ni do danas nije pokrenut, ali ima nezvaničnih ponuda ,,da bi se sve opet, naravno prema tržišnim cenama za mašine, moglo naći u ,,Magnohromu”.
Ni ovog slučaja, dakle, nema pred pravosudnim organima, ali je kod Privrednog suda u Kraljevu tužba ,,Global stila” za dug od oko tri miliona evra. Taj novac je ova kompanija, pored plaćanja kapitala od 1,2 miliona evra, unela u ,,Magnohrom”. Pare su potrošene za redovno poslovanje, ali u tom periodu, dok su bili vlasnici, glavni predstavnik Džavid Paša je odlučio da kod Hipo Alpe Adrija banke podigne kredit od četiri miliona evra. Za polovinu ove sume garantuje se hipotekom, imovinom ,,Magnohroma”: svim objektima u fabrici FETP, glavnom upravnom zgradom, objektom ambulante, restorana i elektromontažne radionice. Taj novac pomenutoj banci nije vraćen, a kako je potrošen – ne zna se, osim da je 1,7 miliona evra uplaćeno raznim ,,nepostojećim” firmama na ,,dalekim destinacijama i egzotičnim ostrvima” – za materijal koji ,,Magnohromu” tada, a ni kasnije nije ni bio potreban. Nikada, dabome, nije ni isporučen.
Uprkos svemu ovi ,,strateški partneri” uživali su dobrodošlicu i razne privilegije u Srbiji. Prilikom kupovine ,,Magnohroma” Džavid Paša je dočekan baš kao paša, država je, recimo, da bi lakše poslovali, ,,otpustila” dug fabrike javnim preduzećima od oko 60 miliona dinara. Džavid je posle ovde retko svraćao, a češće Ravid Darbari, koji je živeo u Beogradu, u stanu od petsto kvadrata, na dva sprata. Polovina je bila stambeni, a polovina poslovni prostor, pa je ,,Magnohrom” plaćao najam od 3.500 evra mesečno i još troškove lizinga za automobil.
Sada, posle raskida ovakve privatizacije, ,,Magnohrom” preživljava, radi minimumom kapaciteta čekajući novog strateškog partnera. Kada će do toga doći ne zna se, a i takvo pitanje možda košta, budući da se za svaku krupniju poslovnu odluku mora tražiti saglasnost Agencije za privatizaciju a to, ta stručna usluga, kao i za sve firme u statusu restrukturisanja, staje oko 30 hiljada po jednom zahtevu...
M. Dugalić
objavljeno: 24.08.2011.
