Izvor: Politika, 04.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad kaktus prkosi kukuruzu
Jovan Komnošan – Paja, Rumun iz Banatskog Novog Sela, na 18 od 35 hektara zemlje gaji kralja naših polja, ali se ne odriče ni lepe pare od 1.500 vrsta kaktusa, na svega pet ari staklenika
Banatsko Novo Selo – U velikom i lepo uređenom Banatskom Novom Selu, sa oko deset hiljada duša, nedaleko od Pančeva, na magistralnom putu prema Vršcu, obišli smo ovih julskih dana ne žitna polja i užurbane kombajnere, već jednog jedinog kaktusara u Banatu – Rumuna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jovana Komnošana, s nadimkom Paja (1942), po kome ga poznaju dokle god vas oči vode i tri atara dalje.
Nije ga bilo teško naći. Već prvi seljanin, preko puta dve velelepne crkve u centru sela, jedne rumunske, starije i srpske – novije, pokaza nam „gde je Pajin šor”. Levo od trafo-stanice, treći sokak levo. Ulica 29. novembra 7. Nema greške. Stižemo.
U lepo uređenoj avliji, sa kapijom od kovanog gvožđa, oko devet sati pre podne – nema žive duše. Da nismo na pogrešnoj adresi kazuje nam limena tablica – rasadnik. Posle nekoliko poziva pojavljuje se mlađa unuka da nam saopšti da su deda i tata u polju, a mama i baka u Pančevu, ali tu je Danijel, momčić s tek završenim šestim razredom. On će nas odvesti do deda Paje, koji je s radnicima na kopanju vinograda i čempresa.
A deda Paja, nepunih par kilometara izvan seoskog jezgra, zasadio, nakalemio, kupio, dobio... čempresa svih boja i uzrasta, loze, patuljastih breskvi, nektarina... Zemlja suva. Motika u rukama dve Romkinje zveči kao da je biju o kamen. Nema se kud, kaže Paja. I on se te alatke drži iako gazi šezdesetšestu. Daje 1.200 dinara, dva obroka, duvan i piće. I, nema radnika.
Jedva ga sa unukom odvajamo od posla. Pristaje da nam pokaže kaktusarnik za koji smo čuli na jednoj od izložbi u holu beogradskog Doma sindikata.
U donjem, ekonomskom delu dvorišta, pored „srditih kera” nenaviklih na goste, pataka gluvara i nekoliko koza, stižemo do tog čuda od kaktusarnika. U njemu samo jedna komšinica, stalno zaposlena, evro po satu, koja rasađuje i pikira tek stasale primerke, ko zna koje od 1.500 vrsta kaktusa, koje je Paja proteklih decenija nakupio.
Priznaje da je izgubio malo volju da ih mazi i pazi, ali ne odustaje. Oni su, za njega, junačko delo učinili u vreme velike krize. Tamo 1992. i 1993, kada se radilo ceo mesec za deset maraka, a on na pijacama u Beogradu uzimao nekoliko stotina pre podne od prodaje kaktusa. Pola marke, marka, dve... do deset. Kupovali ljudi. I danas ima kaktuse po cenama koje su spremni da plate samo kolekcionari iz cele zemlje, pa i inostranstva. Aloju, koja je najzastupljenija, prodaje i poklanja samo za lek.
Pitamo ga otkud kaktusi. Šta mu fali na 35 hektara plodne banatske zemlje u kojoj i dugme niče.
– Ma nije sve ovo bilo što danas vidite. Kada sam došao iz vojske 1964. sve je bilo drugačije. Sirotinja. Uz ratarstvo krenem malo s baštovanlukom. Vidim roba ide. Ali i cveće. Što to i ja ne bih radio. Zasadim malo muškatli i petunija. Sve ode. Neki, međutim, pitaju za kaktuse. Gde da im kaktus nađem? Odem u jednu banju u Rumuniji i nađem čoveka koji na ulici prodaje kaktuse. Neke sam kupio, a od većeg broja vrsta dobio seme. A onda se otvoriše naše granice i poče uvoz iz Holandije. Krete posao, a sa njim i lepe pare. Pa kupuj zemlju, mehanizaciju, opremu, gradi kuću, kaže Paja i tvrdi da mu je najbolje bilo u vreme Ante Markovića 1988–1991. Kurs i cene stabilni, a kupaca... Ni danas nije loše, ali već se , kaže, malo umorio. Izdaje ga i volja, a nema ni radnika kojima bi mogao da poveri taj posao.
U kući svi rade. Ne samo u polju, već i stakleniku. Čak i mlađani Danijel ima svoju tezgu na kojoj pelcuje ili seje svoje kaktuse. Nije, priznade, sasvim zadovoljan ovogodišnjim učinkom, ali planira da jednog dana i sam bude – Paja.
Pitamo domaćina šta mu se više isplati.
Ko god hoće da radi može i da zaradi, tvrdi Paja. Problem je što se posla malo ko laća. Mladima je mnogo lakše da „vise” s flašom piva ispred dućana nego da uzmu motiku u ruke. Što se njega tiče, on se polako okreće čempresima. Veruje da im dolazi vreme jer ljudi, pogotovo oni s većim parama, hoće da ih kupe za uređenje svojih dvorišta.
Kaktusi su mu u početku bili znatiželja, potom ljubav, a sada navika bez koje ne može, ali prave pare, od kojih živi cela porodica, ipak, dobija od kukuruza. Da nije kaktusa morao bi, kao njegove komšije, da prodaje kukuruz odmah po berbi. Po najnižoj ceni. Ovaj „dođoš” mu, međutim, omogućava da žuto zlato po dobroj ceni istura tek kada za to dođe vreme. Baš ovih dana, kada svi u nebo gledaju, a kiše obilaze donji Banat, kaktusi uživaju u visokim temperaturama iz svojih davnih postojbina i čekaju – nove kupce i cene.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 05/08/2008]
