Izvor: B92, 09.Jun.2013, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Je li javni sektor nerešiv problem?
Beograd -- Zašto punih 13 godina nijedna vlast ne može da reši problem javnog sektora, istražuju Novosti.
Plate, penzije, bonusi u državnim telima, institucijama i firmama koštaju 2,2 milijarde evra godišnje
Ni trinaest godina od kada su pala prva obećanja tadašnje opozicije, a potonje vlasti, da će skresati i rekonstruisati javni sektor u Srbiji, koji guta najmanje polovinu domaćeg budžeta, nije se desilo bukvalno ništa.
Sa osnivanjem novih agencija >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i sa svakim novim izborima, državna administracija, zdravstvo, školstvo, lokalne službe i javna preduzeća dobili bi po nekoliko hiljada novih nameštenika.
Adriano Martins, zamenik šefa delegacije EU u Srbiji, nedavno je rekao da naša zemlja izdvaja tri puta više subvencija za javni sektor nego što je prosek EU. Prema tvrdnjama Fiskalnog saveta, po parama odvojenim za plate i penzije u ovom sektoru apsolutni smo negativni rekorder.
Prevedeno na jezik brojki, prema procenama Svetske banke i MMF, javni sektor zapošljava oko 550.000 ljudi, što je otprilike trećina svih zaposlenih. Od toga, oko 120.000 su državni činovnici. Poređenja radi, proizvodnja zapošljava oko 300.000 duša, i to je tek 17 odsto ukupno zaposlenih. U poslednjih pet godina 300.000 ljudi izgubilo je posao u privatnom sektoru, dok je javni sektor više zapošljavao nego otpuštao. Najviše zapošljavanja bilo je po raznoraznim agencijama (ima ih oko 130) i javnim preduzećima.
Glavni motiv za izbor posla pod državnim okriljem je sigurno nameštenje i atraktivnija plata. Tako se došlo do toga da Srbija danas ima minimum 25.000 viška zaposlenih na državnim jaslama. Samo u 1.300 preduzeća čiji je osnivač republika, pokrajina ili lokalna samouprava radi oko 280.000 ljudi!
Prema tvrdnjama Dragoljuba Rajića iz Unije poslodavaca, zarade u javnom sektoru su u ovom trenutku za 26,7 odsto veće nego u privredi. U evropskim zemljama one su na istom nivou ili čak i niže.
"Posle penzija, javni sektor je najveći „gutač“ budžeta. Zajedno povlače iz državne kase oko 4,6 milijardi evra godišnje, a sam javni sektor nas svake godine košta 2,2 milijarde" - tvrdi Rajić, i dodaje da puno tog novca „curi“ ne samo na zarade, već na raznorazne bonuse, reprezentacije, varijabile... Pritom, produktivnost čak i u tako osiromašenoj privredi rasla je 3,6 puta brže nego na državnom uhlebljenju.
Ključno pitanje ipak jeste zašto nijedna vlast, uprkos čvrstim obećanjima, nije uspela da reši problem javnog sektora?
"Duplirali su zaposlene, tražili uhlebljenje za rođake, kumove, partijske kolege. „Pumpali“ su plate, pa su danas najveće u beogradskim komunalnim preduzećima. I dok je realna prosečna plata u zemlji 35.000 dinara, gradski komunalci svojim prosečnim primanjima i do 70.000 nerealno je dižu na 46.000. Među političarima je premalo menadžera koji su imali firme i koji bi vodili državu kao uspešno preduzeće" - zaključuje Rajić.
KAKO tvrde u Uniji poslodavaca, pojedina javna preduzeća čak su, da bi udomila stranačke kadrove, na većinu radnih mesta za koje je bio potreban jedan zaposleni, zapošljavali i rezervnog igrača (naravno stranačkog).
Šuška se i da je radno mesto u profitabilnoj državnoj firmi „na crno“ koštalo 3.000-5.000 evra.
Naravno da grcajuća privreda to ne može da izdrži. Međutim, naši sagovornici nisu fascinirani ni merama koje se najavljuju, jer kažu da su sve kratkog daha, a Srbiji je potrebno sistemsko rešenje. Saglasni su da prvo treba pročešljati ono što je obećano - državne agencije, a zatim i uvesti menadžere umesto partijskih aparatčika na čelo javnih preduzeća.
Novo pitanje je da li za to ova ili bilo koja druga vlast ima snage, ali i šta uraditi sa viškom zaposlenih za koje nema para za socijalni program, a nova gladna usta su ovoj zemlji najmanje potrebna.
"Sve političke stranke u zemlji plediraju na podršku svih društvenih grupa - građana, seljaka, inteligencije, pa i birokratije, pa im je nemoguće da povuku oštre ekonomske mere koje bi išle nauštrb bilo kog sloja stanovništva" - smatra Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije.
Najveći deo javnog sektora, podseća, upravo čine obični zaposleni u komunalnim preduzećima, školama, bolnicama, sudovima, i to su glasači koji mogu strogo da vas kazne na izborima. I on se slaže da su ova preduzeća, ministarstva i opštinske službe godinama bili najbolji resurs za izražavanje zahvalnosti stranačkim agitatorima i simpatizerima na izborima.
"Nikada nismo imali ozbiljnu raspravu o tome šta želimo da plaćamo, šta treba finansirati novcem poreskih obveznika, nikada se nije u Skupštini pokrenulo pitanje da li određeno ministarstvo treba da ima baš toliko zaposlenih... Ništa ne treba raditi preko noći, ali bi za početak vlast trebalo da ispuni obećanja. Neka krenu od gašenja agencija" - sugeriše Nenadić.
ZANIMLJIVO je da javna preduzeća koja su među najvećim gubitašima ujedno imaju i najveće plate. Ona raspolažu trećinom srpske imovine, mnoga imaju i monopole, a stvaraju svega 10 odsto profita domaće ekonomije. Zaposleni u njima neretko zarađuju i do 40 odsto više, a ponegde čak i trostruko više nego radnici u privatnim firmama.
Za profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu Miodraga Zeca rešenje je, uslovno rečeno, vrlo prosto - razdvojiti koncept normalne države koja je servis građana od partijske:
"Ne može jedna vlast da dođe i postavi svoje nesposobne sudije, pa onda dođe druga i dovede druge, svoje, takođe nesposobne. Na kraju, više ne možemo da odvojimo žito od kukolja. Potreban nam je koncept i da se zna koliko Srbiji treba dobrih sudija, dobrih učitelja ili lekara, činovnika, koliko operacionih sala..".
On Srbiju poredi sa ormanom koji niko godinama nije sređivao i koji je pun nepotrebnih stvari još od SRJ, pa preko SFRJ i SCG, do danas. A potrebna nam je mala, efikasna, precizna i nekorumpirana državna mašina koja će napraviti koncept šta joj treba, pa spram toga izračunati troškove i izabrati ko joj je zaista potreban, a tek na kraju sabrati viškove i videti šta sa njima.
Najviše zaposlenih, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ima u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti - 140.000 ljudi, potom u obrazovanju - oko 120.000, pa u državnoj upravi i obaveznom socijalnom osiguranju - oko 120.000, vojsci i policiji - 85.000, Vladi, upravama, direkcijama i agencijama - više od 28.000 i lokalnoj samoupravi - preko 23.000.
