Izvor: Politika, 30.Avg.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javna preduzeća Titovi naslednici
U 924 najveća preduzeća, u kojima radi 45 odsto zaposlenih u privredi, koncentrisano 62,5 odsto od ukupno 1.360 milijardi dinara gubitaka. – Najmanje 800 tih preduzeća zrelo je za stečaj
Vlada i vodeći ekonomisti, čini se, nisu svesni da nam najdalje za dve godine preti pravi bankrot privrede. S ukupnim gubicima od oko 1.360 milijardi dinara, šta god da se radi, nema šanse za uspeh, tvrdi profesor Jovan Ranković, poznati stručnjak za računovodstveno-knjigovodstveni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sistem.
Prema podacima za prošlu godinu 924 najveća preduzeća (od ukupno 89.500 firmi) pravi 62,5 odsto od 1.360 milijardi dinara ukupnih gubitaka, a u njima je 450.000 od ukupno 1.090.000 radnika u privredi. Najmanje 800 tih preduzeća zrelo je za – stečaj. Polovina je izgubila celokupan kapital. To su, uglavnom, državna, javna preduzeća u kojima se i danas sve radi kao u Titovo doba, ističe Ranković.
Zbog ovolikih gubitaka ta preduzeća su nesposobna da izmiruju elementarne obaveze prema svojim dobavljačima i državi. U njima, kao i samoj državi, leži uzrok ogromne nelikvidnosti naše privrede. Kada se tome doda i hroničan nedostatak obrtnog kapitala, jasno je zašto se privreda dugoročno zadužila kod banaka za 1.480 milijardi dinara. Računajući i 500 do 600 milijardi dinara kratkoročnih pozajmica, godišnji ceh privrede samo za kamatu iznosi oko 200 milijardi dinara.
– U takvim okolnostima nije čudno što se najviše bune radnici iz privatizovanih preduzeća. I kome se žale? Pa, državi. Ona ne može da pobegne od odgovornosti za konceptualno loše postavljenu privatizaciju. U nameri da što pre rasproda društvena preduzeća, čak i po bagatelnoj ceni, obavezivala je nove vlasnike na investicije a ne na dokapitalizaciju i gašenje starih gubitaka. Svi su žmurili pred činjenicom da su gubici pojeli celokupan kapital. I šta se desilo? Nove gazde nisu imale para ni za doinvestiranje, jer nemaju obrtnog kapitala, a pre toga nisu sanirani raniji gubici i dospele obaveze. Rezultat je finansijska, pa i socijalna blokada privrede i države – naglašava Ranković i dodaje da se ta i ostala pitanja ozdravljenja naše ekonomije ne mogu rešiti povezivanjem rupa u radnom stažu ili jednokratnom pomoći radnicima koji mesecima nisu primili platu.
Za izvlačenje srpske privrede iz nagomilanih gubitaka potreban je celovit program vredan najmanje dve hiljade milijardi dinara. Naravno, ako se proceni da nam je potrebno svako preduzeće koje trenutno postoji. Čak i da kažemo da nam više od polovine tih firmi ne treba, šta s njihovim gubicima?
– Možemo li da se odreknemo Elektroprivrede kao infrastrukturnog preduzeća zbog lanjskog gubitka od 25,7 milijardi dinara. Niko razuman to neće podržati, ali će s pravom upitati njenog „gazdu”, državu, zašto to preduzeće iskazuje gubitke. Nažalost, u ovom sistemu, u kojem partije na vlasti između sebe dele i javna preduzeća kao izborni miraz, niko ništa ne pita, ali i ne odgovara – zaključuje Ranković.
-----------------------------------------------------------
Primer „Sartida”
Kada su Amerikanci prvi put pokazali interes za kupovinu smederevskog „Sartida” odmah su našim vlastima stavili do znanja da ih interesuju samo osnovna sredstva, a ne i njeni gubici veći od 92 milijarde dinara, koji su tada bili četiri puta veći od kapitala. I to su kupili.
Dokapitalizovali su firmu, doneli obrtna sredstva, osavremenili proizvodnju, otvorili strano tržište" rešili se viškova zaposlenih, a stare gubitke i obaveze prepustili državi ili su kratkih rukava ostali poverioci. Ranković ne kaže da bi to mogao biti recept za još neke velike gubitaše, ali po njemu interes ove države mora da bude postepeno lečenje privrede od prevelike besparice i zaduženosti. To pitanje se stalno odlaže iako je svima jasno da se bez njene velike pomoći ništa po tom pitanju ne može valjano uraditi.
S. Kostić
[objavljeno: 31/08/2009]
