Izvor: Politika, 15.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvoz "gladan" mesa
Iako nam EU omogućava godišnju prodaju 10.000 tona junećeg mesa na njenom ogromnom tržištu mi tu kvotu ispunimo jedva sa trećinom
Može Evropska unija da nam odobri i deset puta veći izvoz od sadašnjih 10.000 tona, ali mi i dalje nećemo moći da joj prodamo ni kilogram junećeg mesa više od sadašnjih tri hiljade tona. Zašto? Srbija, prema rečima našeg sagovornika prof. dr Ratka Lazarevića, autora tek objavljene studije "Kako brže do profitabilnog stočarstva", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema dovoljno te vrste mesa ni za sebe, a kamoli za izvoz. Naš izvoz je "gladan" mesa, jer je sve manje manje grla goveda, ali i stočara. Dugogodišnja kriza našeg stočarstva, tvrdi, svakim danom prerasta u pravu – propast.
Približavajući se EU bili smo prinuđeni da minulih godinu ili dve popišemo i "minđušom" na uhu obeležimo gotovo svako goveče. Došlo se do poražavajućeg podatka – da u Srbiji ima svega 700.000 krava i junica. Manje nego početkom prošlog veka. Čak i da se potkrala neka greška, njihov broj je osetno manji nego pre deceniju i po.
Sa tako osiromašenim stočnim fondom i potpuno neorganizovanim tovom, pogotovo kada je u pitanju izvoz, Srbija će, ako se ništa ne preduzme koliko danas, već za koju godinu biti prinuđena da kupuje junetinu u Evropi. O izvozu, naglašava naš sagovornik, ne može biti reči.
Da bismo, nastavlja svoje ubedljivo kazivanje dr Lazarević, započeli ozbiljno sa proizvodnjom mesa za odobrenu evropsku kvotu od 10.000 tona, po veoma isplativoj ceni, jer Italija i Grčka izuzetno dobro znaju koliko vredi naš "bejbi bif", neophodno je u staje uvesti 35.000-40.000 muške teladi. Možda bismo, kada bismo se svi razleteli po Srbiji, nekako uspeli da skupimo toliko krdo, ali iskrsava novo pitanje i nova nemogućnost – ko da ih othrani do, recimo, 500 kilograma i po standardima Evrope spremi za njeno tržište i meso tamo otpremi. Nema ko.
– Priča naših poljoprivrednih "stručnjaka" kako to treba da uradi tržište samo je dokaz da o tome govore ljudi kojima nije stalo do stočarstva, budućnosti sela i tog dela privrede. Nigde, pa ni u EU, kojoj tako rado hrlimo, razvoj stočarstva, a time i ukupne poljoprivrede, nije prepušten "svemoćnoj i nevidljivoj" ruci tržišta. To rade njene države, članice, a potom i sama – ujedinjena Evropa", kaže dr Lazarević i dodaje da samo naivni i nestručni mogu da pričaju o EU kao nekakvom carstvu liberalnog tržišta i kapitalizma.
U toj moćnoj asocijaciji sve se gotovo u kilogram planira i bilansira. Tačno se zna koliko će ko proizvesti za potrebe EU, izvoz i rezerve. Za tu količinu su obezbeđena podsticajna sredstva – od 40 do 70 odsto po kilogramu, ali i plasman robe. Ostalo se ne premira niti računa kao zvanična proizvodnja.
Neko će reći, ističe dr Lazarević, da je u EU veliki budžet, jer ima da uzme od koga, pa može da podstiče i finansira svoj agrar i stočarstvo. To je tačno. EU za svaki hektar obradive zemlje svojim farmerima odobrava po 14.000 evra godišnje. U prošle dve godine za poljoprivredne podsticaje EU je izdvojila na desetine milijardi evra.
Mi te pare, naravno, nemamo. Međutim, to ne znači da i to malo naše sirotinje ne treba pažljivo i racionalno da trošimo. A za tako nešto potrebna nam je država koja će jedinstvenom proizvodnom i izvoznom strategijom za narednih 30 godina svakom seljaku, koji se odluči za ozbiljnu stočarsku proizvodnju, jasno reći šta mu nudi i šta od njega očekuje. U svakom pogledu.
– Ne ulazi se u stočarsku proizvodnju, sa 30, 50 ili 100 junadi, gde radni dan traje i po 16 sati svih 365 dana u godini, bez odmora i praznika, samo zato što neko voli životinje. Svaki posao, pa i tov junadi, može se voleti, ali uz taj težak posao mora da se i dobro zaradi. Sa našim godišnjim kamatama od 10 do 15 procenata nema stočarstva, niti zarade, krupnih zemljišnih poseda ili, ne daj bože, još i navodnjavanja. A ko to može da osigura? Samo država koju, bar onakvu kakva je potrebna stočarstvu, još nemamo. A kako je krenulo, ko zna da li ćemo je ikada i dočekati – jetko primećuje naš sagovornik, dodajući na kraju ove ispovesti, koju je bogato potkrepio podacima u svojoj studiji, da u ovom poslu nije najvažniji razvoj stočarstva, već i sela, koja su sve starija i praznija.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 15.04.2007.]
