Izvor: Politika, 02.Sep.2009, 23:05

Ispovest srpskog preduzetnika (2)

Ispovest srpskog preduzetnika (2)

Ponudio sam Branku Dragašu da se nagodimo, ako on kaže da fabrika vredi 37 miliona evra – da napravimo zajedničku firmu, kaže Milan Spasojević, većinski vlasnik firme „Trgovina 22” i zaslužnigrađanin Kragujevca

Pitam ponovo policiju šta da radim, a ona kaže „Oni su u posedu, moraš na sud”. Krećemo na sud i posle mesec dana dobijemo privremenu meru po kojoj grupica malih akcionara mora da napusti prostorije mog preduzeća. Dođe sudski izvršitelj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oni počnu da viču i „seku vene” i on ode. Drugi put, sudski izvršitelj dođe sa policijom, mali akcionari se popnu na krov i zaprete da će izvršiti samoubistvo. Policija se povuče.

Zatim, Vrhovni sud odbija žalbu za izuzeće i potvrđuje odluku prvostepenog suda da mali akcionari moraju da napuste moje preduzeće.

Tada su oni izgubili motiv za „dežurstva” u fabrici, ali se onda u jednom tabloidu pojavi tekst kako je „Spasojević lopov i da će sutra biti uhapšen” i eto njima razloga da nastave blokadu firme.

Policija, niti ko drugi, neće da interveniše. A ja stižem na naslovne strane tabloida. Četiri meseca sede unutra i daju izjave za medije. Oni su mali akcionari... to je njihovo... „ovo je klasična prevara u privatizaciji... fabrika vredi 40 miliona, a Spasojević je kupio za 1,8 miliona evra”.

Njima je obećano da će dobiti 20 evra za dežurstvo u zauzetoj fabrici. Onaj ko dežura tri meseca, dobiće 1.200 evra, a bukači ih „lože”. „Ko ne dođe sutra, sve se poništava”. I pisali su recke koliko su zaradili na dežurstvu. Oni su stvarno verovali da će od nekog dobiti pare za to što su zauzeli moju fabriku i u njoj dežurali. Toliko su bili ubeđeni u to da su se zaduživali po sto-dvesta evra, očekujući da će dobiti pare za dežurstvo. A kad ih pitam, šta traže u mojoj firmi, oni kažu da su tu radili 30 godina i da je to njihovo. Na dežurstvu se „vrtelo” oko 120 malih akcionara. Kolovođe su radnici koji su stalno bili na bolovanju. Oni su 12 godina profesionalni štrajkači i hvale se kako su ’97. godine „zakucali na zid” tadašnjeg generalnog direktora.

U međuvremenu, vidim se sa gospodinom Dragašem u „Šeheru”. Kaže mi da je bio u Njujorku kad je radio procenu vrednosti moje firme, pa možda je nešto i pogrešio. Ponudio sam mu da se nagodimo, ako on kaže da fabrika vredi 37 miliona evra – da napravimo zajedničku firmu. Ja dam to što po njegovoj proceni vredi 37 miliona evra – plac i fabriku, a mali akcionari daju sve svoje akcije i Dragaš da bude direktor. A da posle godinu dana sve to prodamo, da meni daju četiri miliona evra koliko piše u knjigovodstvu, a da on i konzorcijum uzmu 33 miliona evra. Mi damo predlog kako da se sve to uradi, oni ne umeju da formiraju firmu, niti da prodaju i pregovori su propali.

Pitam male akcionare šta sada hoće, a oni kažu „pa 200 evra po akciji”. Njima niko neće da kaže da ne mogu ništa da dobiju, ali im se kaže da je privatizacija bila nameštena, da će biti poništena i da će oni podeliti pare.

Onda sam odlučio da i ja uđem u svoju fabriku na isti način kao i oni. Zaposlio šest momaka u stalni radni odnos i još 30 na određeno vreme kao obezbeđenje i oni su bez oružja ušli unutra i izbacili male akcionare. Javno mnjenje se obmanjuje kako su oni koristili metalne šipke. U lokalnim novinama, bliskim jednoj od vladajućih stranaka, piše između ostalog: „Zar nam sada nije jasno zašto su mnogi tranzicioni pobednici iz Prvog visili posle Drugog svetskog rata... Spasojević mora da je stvarno glup ako misli da će sinovi, rođaci, kolege, građani koji žive na ivici i ispod nje podržati ono što su plaćenici izbacivali radnike iz fabrike u kojoj su proveli najbolje deo svog života”. Stvara se atmosfera za linč.

Onda se pojavljuje izaslanik Ivice Dačića, ministra policije, s najboljom namerom. Zbog bezbednosti nešto mora da se uradi, jer je bilo angažovano mnogo policajaca. I kaže „pregovarajte s malim akcionarima, jer ovo ne vodi dobrom”. I, sad mi kao pregovaramo. Ali, ne znam o čemu.

Oni traže podelu firme, hoće da dobiju nešto od firme što vredi onoliko koliko im je neko obećao da vredi. Pregovaramo i dalje, oni kažu da će predlog podele firme dati Dragaš.

Nemam ništa protiv pregovora, pristao sam na pregovore da bi mali akcionari videli koliko je besmisleno to što traže. I da podelimo firmu, pa oni će opet u njoj biti manjinski akcionari. Ponovo će biti razočarani kad shvate da nema nikakve isplate „u kešu”, jer oni sada očekuju isplatu, oni bi da nešto prodaju i za to dobiju neke pare.

Čini mi se da nekome odgovara da u Kragujevcu budu nemiri, ali nije moje da o tome pričam.

Sada imam sudsku presudu da je firma moja. Agencija za privatizaciju kaže da je privatizacija bila čista. Ministar Rasim Ljajić kaže da je i socijalni program čist. Vrhovni sud je presudio u moju korist. Četiri ministarstva kažu da je sve čisto. Ali ja i dalje ne mogu da radim. A policija ne može da mi čuva imovinu, jer kaže „kad bi to radila svuda gde ima problema, u Srbiji bi izbio građanski rat”.

I sad sam ja neki privrednik. Pa, 4,5 miliona evra, koliko sam uložio u „Trgovinu 22”, mogao sam da krckam 15 godina po 300.000 evra i da me baš briga.

Kome sad da se žalim? Kažu, samo Dačiću.

A načelnik policije u Kragujevcu mi savetuje da „moramo da budemo mudri”.

Zabeležio Miša Brkić

[objavljeno: 03/09/2009]

Nastavak na Politika...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Politika. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Politika. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.