Izvor: Politika, 15.Jul.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Investitori će biti srećni
Oni koji su bez dozvole gradili stanove za tržište platiće najvišu cenu legalizacije. – Sprečićemo sve one koji su kupovali preduzeća s namerom da ih zatvore i da se obogate pretvaranjem u skupo građevinsko zemljište. – Ne plašimo se nijednog međunarodnog suda
Ključna ideja za pisanje novog zakona o uređenju prostora i izgradnji, o kome bi svoju reč uskoro trebalo da daju poslanici u Skupštini Srbije, bila je uvođenje pravde i reda u toj oblasti i stvaranje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povoljnog ambijenta za nove investicije, kaže za „Politiku” Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja.
– Donošenje urbanističkih planova, izdavanje građevinskih dozvola, imovinski odnosi i legalizacija su oblasti koje su dugo bile zapuštene. Kao takve bile su predmet ogromne korupcije, ali i ozbiljnog odbijanja stranih investitora – navodi Dulić razloge zbog kojih se njegovo ministarstvo uhvatilo u koštac sa nerešenim problemima u građevinarstvu.
Kakve suštinske promene donosi ovaj zakon?
Što se tiče oblasti planskih dokumenata, smanjen je broj neophodnih planova i uveden je viši nivo regulacije unutar njih. Za Srbiju je tragedija da samo 20 odsto njene teritorije bude prekriveno planovima. To je bio veliki problem za investicije i pogodno tle za korupciju.
Drugo, znatno ćemo skratiti proces izdavanja građevinskih dozvola i smanjiti obim neophodne dokumentacije. Uneli smo mnogo jasnija pravila igre u proceduru i izbacili sva uska grla koja su najviše kočila administraciju.
Suštinska odredba treće oblasti kojom se ovaj zakon bavi jeste konverzija prava korišćenja u pravo svojine građevinskog zemljišta.
U Srbiji je podneto 500.000 zahteva za legalizaciju. Naša pretpostavka je da ima još toliko objekata sagrađenih bez dozvola, pa je to bila četvrta oblast kojom smo se bavili. Zbog sporosti administracije, tek 16 odsto objekata je legalizovano u poslednjih šest do sedam godina. Postupak će biti znatno ubrzan, sa mnogo manje dokumentacije, kako bi taj proces bio najzad završen za objekte građene do 2003. godine.
Čula su se obećanja da će skoro svi nelegalno sagrađeni objekti do maja 2003. godine biti legalizovani bez strogih kriterijuma. Kakva se poruka šalje građanima koji su poštovali zakonsku proceduru i četiri do pet puta prošli skuplje od onih koji su podigli kuće bez ijednog papira?
Upravo je to problem. Čak i da prevagne politički stav da svi do danas bespravno podignuti objekti budu legalizovani, svakako neću dopustiti da oni koji su nelegalno gradili prođu jeftinije od onih koji su radili po zakonu. Objekti koji su građeni na zaštićenim prirodnim dobrima, na tuđoj zemlji ili na nestabilnim podlogama nikada neće moći da budu legalizovani. Nerealno je očekivati da će Kaluđerica biti srušena.
A šta ćete sa investitorima koji su i te kako profitirali zidajući zgrade bez dozvola?
Investitori koji su gradili stanove za prodaju platiće najvišu cenu legalizacije.
Da li se zna koliko će ona iznositi?
Pitanje cene je u nadležnosti opština, ali u datom okviru da se ne bi dešavalo da u jednoj opštini bude pet puta skuplje nego u drugoj.
Najviše kontroverzi u javnosti je izazvala konverzija prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine u delu koji se odnosi na vlasnike privatizovanih preduzeća koji će morati da plate tržišnu cenu ako žele da postanu vlasnici zemljišta.
Svako ko hoće da se bavi sopstvenom delatnošću, moći će to da nastavi i neće morati da plaća konverziju u pravo svojine. Ali onog trenutka kada zatraži dozvolu da na toj lokaciji gradi bilo šta što nije osnovna delatnost zbog koje je kupio preduzeće, moraće da plati punu tržišnu cenu građevinskog zemljišta. Tako ćemo sprečiti sve one koji su kupovali preduzeća s namerom da ih zatvore, da to pretvore u skupo građevinsko zemljište, da se bogate na nečemu što je promena namene tog zemljišta. Ovim zakonom hoćemo da ispravimo neke nepravde koje je doneo neophodni zakon o privatizaciji, ali koji je morao da se desi.
Da li retroaktivnom naplatom tržišne cene zemljišta odbijate potencijalne investitore, jer su kupci privatizovanih preduzeća, u čiju procenu kapitala je ušlo i zemljište, do tih placeva došli na način koji su omogućili tadašnji zakoni?
Ne vidim nijednog investitora koji neće biti srećan što mu država daje jedno veće pravo, a to je najzad pravo svojine. Kao što ne razumem sve one koji se tom postupku protive. Bez rešenja problema svojine nad građevinskim zemljištem, ne možemo da dovedemo strane investitore u meri u kojoj je potrebno. Zbog toga imamo skupo građevinsko zemljište i visoku cenu kvadrata. Na ovaj način ćemo osloboditi tržište građevinskog zemljišta i doprineti da cena građevinskog zemljišta koje je danas recimo učestvuje u ceni kvadrata stana 40 odsto prestane da bude toliko važan faktor.
Zbog čega je odredba o prenosu prava korišćenja u pravo svojine u delu koji se odnosi na vlasnike privatizovanih preduzeća uneta naknadno? Mnogi negoduju što ona nije bila na javnoj raspravi.
U stvaranje zakona smo krenuli samo sa namerom da skratimo procedure za izdavanje dozvola. Pisanjem zakona i javnim raspravama došli smo do ključnog problema u Srbiji – nerešena imovinskopravna pitanja zemljišta. Naša obaveza je bila da primenimo ustavnu normu koja kaže da nad gradskim građevinskim zemljištem može da postoji samo privatna, javna i zadružna svojina.
Ko će određivati visinu naknade koju će vlasnici privatizovanih preduzeća morati da plate ukoliko žele da postanu vlasnici zemljišta?
Paralelno sa zakonom pravi se uredba koja će definisati sve specifičnosti koje bi eventualno mogle da nastanu. Procenu cene zemljišta će raditi Poreska uprava, jedini organ u Srbiji koji to može da radi.
U ovom zakonu smo primenili jednu opštepriznatu pravnu normu koja kaže da vlasništvo nad objektom prati vlasništvo nad zemljištem. Čiji je objekat, njegova je zemlja na kojoj se nalazi.
To znači da će vlasnici vila na Dedinju automatski sticati svojinu na basnoslovno vrednim placevima, od kojih nijedan nije manji od 10 do 15 ari?
Oni na taj način ne postaju vlasnici celokupne građevinske parcele, već samo zemljišta ispod objekta. Ukoliko se radi o okolnim parcelama koje mogu da budu građevinske, one će postati vlasništvo države i ići će na licitaciju. Jedino će biti problem ako ne može da se formira građevinska parcela jer služi za ulaz i slično. Nije tačno da će vlasnici vila na Dedinju postati vlasnici celoga placa. Onaj ko je tako tumačio zakon, loše je to činio.
Koliko se vodilo računa o starim vlasnicima koji očekuju da im imovina bude vraćena i da li ovakva zakonska rešenja komplikuju njihov status?
Nismo ulazili u pitanje restitucije. Na ovaj način nismo ukinuli pravo ranijim sopstvenicima i njihovim naslednicima da budu predmet restitucije na izgrađenom građevinskom zemljištu. Zapravo smo predvideli da se puni fond restitucije od naplate koju ćemo dobiti od pretvaranja prava korišćenja u pravo svojine. Konvertovaćemo pravo svojine ranijim sopstvenicima na neizgrađenom građevinskom zemljištu. Ali ne možemo nekome ko je bio vlasnik močvarne njive u Novom Beogradu, na kojoj je nikao stambeni blok da vratimo tu parcelu jer je i onaj ko je tu kupio stan stekao vlasništvo nad imovinom.
Ne želimo da u pokušaju ispravljanja stare nepravde stvorimo novu, pravimo nove sporove i unosimo haos. Ne plašimo se nijednog međunarodnog suda kome će nas, kako kažu, tužiti.
Marijana Avakumović
[objavljeno: 16/07/2009]
