Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Jun.2018, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Veroljub Dugalić: Građani, čuvajte se advokata
Imaju li banke pravo da naplaćuju troškove obrade zajma i kako je moguće da o jednoj te istoj stvari sudovi presuđuju različito? Da li najnovija, a malo poznata odluka Vrhovnog kasacionog suda jednom za svagda rešava ovu dilemu?
Razgovarala: Jelena Aleksić
Banke i zaduženi građani već neko vreme se gledaju “preko nišana” ili, tačnije, kroz ključaonice sudova o čijim presudama nas mediji svakodnevno izveštavaju. Iako je poprilično nejasno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << šta su sve zgrešile, iz sudskih presuda može se zaključiti da su banke u Srbiji pljačkaške, te sklone manipulaciji neukim građanima. Pitanje je, međutim, da li je baš tako? Zašto, ako banke zaista ne smeju da naplaćuju troškove obrade kredita, svi sudovi ne presuđuju jednoobrazno? I uostalom, zašto niko iz istih tih sudova ne izađe pred građane i ne objasni sve grehove banaka, pa da onda svi zaduženi znaju koja su njihova prava i gde da potraže eventualnu nadoknadu štete, odnosno zaštitu? Prilično konfuzna i maglovita saopštenja stižu sa različitih strana o pitanju u kojem je najvažnija preciznost, pa smo neke od ovih odgovora potražili od Veroljuba Dugalića, predsednika Udruženja banaka Srbije. Pre nego što išta pitamo, da odmah odgovorimo zašto smo izabrali baš njega za sagovornika, a ne neku drugu “stranu”. Zato što je naš sagovornik prvi pokazao dokument ispod kojeg se potpisuje Vrhovni kasacioni sud, a u kojem jasno piše šta banke imaju, a šta nemaju pravo da naplaćuju prilikom izdavanja kredita. Problem je što se Dugalićevo i tumačenje organizacije potrošača Efektiva, koja zastupa građane pred sudovima protiv banaka, potpuno razlikuje. Zato pre nego što čujemo šta Dugalić ima da kaže, prenesimo u celosti objavljeni stav VKS, u kojem je naglašeno: “Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništavna ukoliko je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun”.
Kako tumačite ovaj stav Vrhovnog kasacionog suda?
Šta je tu nejasno? Prvo su osporavali pravo banke da naplaćuje bilo šta osim kamate, na šta VKS jasno kaže da nije tačno. Banka ima pravo i da naplaćuje i da iskazuje trošak obrade kredita kroz efektivnu kamatnu stopu. Mi na to upozoravamo godinama. Stalno savetujemo da je efektivna, a ne nominalna kamatna stopa cena kredita i da na to treba obratiti pažnju, a sada je i VKS potvrdio ovo pravo banaka”, kaže na početku razgovora Dugalić.
Međutim, isti stav suda organizacija potrošača Efektiva, koja zastupa nezadovoljne klijente banaka, tumači potpuno drugačije, pozivajući građane da masovno tuže banke, smatrajući da ugovori o kreditu nisu sadržali “jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita”. Vi tvrdite suprotno. O čemu se radi?
To što govore je obmanjivanje javnosti, baš kao što su prošle godine saopštili da je NBS zabranila bankama da naplaćuju troškove obrade kreditnog zahteva. NBS je u julu prošle godine preporučila način naplate i obračun troškova. Ali je i tada kao i sada javnost obmanjivana. Pitanje je da li je klijent upoznat sa svim elementima kredita? Procedura je takva da banka prvo daje ponudu i plan otplate. U ponudi piše šta sve klijent plaća – kamata, troškovi obrade, menica, osiguranje, izveštaj Kreditnog biroa. Ima osam dana da razmisli o ponudi koja ga ne obavezuje. Posle toga, klijent pristaje i dobija novac, ali ima pravo da u roku od 14 dana odustane od kredita iako je uzeo novac i nema nikakvu obavezu da navodi zašto je odustao, pa ima još mesec dana da vrati pare. Dakle, da li je klijent obavešten i da li su njegova prava zaštićena? A sva ta prava banka nema. Nema pravo da odustane od ponude koju daje niti da mu traži novac ako se predomisli”, ističe predsednik Udruženja banaka.
Bankama se često zamera i visina troškova koje zaračunavaju za kredite od 100.000 evra i 1.000 evra, gde su prvi neuporedivo veći?
Rizik banke kad neko zajmi 1.000 evra i 100.000 evra je neuporediv. Za odobravanje zajma od 1.000 evra potrebno je malo ljudi i čitav posao se obavi vrlo brzo. Proces za odobravanje kredita od 100.000 evra je kompleksniji i podrazumeva procenu rizika, upis u katastar pošto je tu reč o stambenim kreditima, stavljanje hipoteke, procenu vrednosti, primanja klijenta… U čitav proces uključeno je mnogo ljudi iz banke, a procedura je višednevna. Pa da li je onda isti trošak za ova dva kredita?
Vi ste ranije govorili da je besmisleno tužiti banke i da one imaju sva prava o kojima govorite, ali sudske presude vas demantuju. Trenutno je mnogo više presuda u korist klijenata kojima, prema odlukama sudova, banke ipak nisu smele da naplaćuju troškove obrade zajma, odnosno smele su samo kao deo kamate, a ne posebno?
To nije tačno. Sudovi presuđuju i u korist klijenata i u korist banaka, samo se o ovim drugim presudama ne govori. I jasno je da ovde postoji problem sa pravosuđem, a ne sa bankama. Uostalom, ovaj poslednji stav VKS trebalo bi da uvede red u sudsku praksu, ali zastrašujuće je to što iako smo svima poslali stav Suda, niko to saopštenje nije preneo. A mesecima se čekalo da se najviša instanca konačno izjasni, pa vas ja pitam kakva je uloga medija u svemu ovome. I zašto se objavljuju samo naslovi koji od banaka prave pljačkaše i razbojnike?
Ko je onda problem, mediji?
Medijima trebaju bombastični naslovi i to je zaista žalosno zato što bi trebalo, bez obzira na naslov, da se objavljuje ono što je tačno. Uostalom, građani ovako ne znaju na šta stvarno imaju pravo. Najvažnije je ipak da građani koji uzimaju kredit uporede ponude banaka, a onda postave samo dva pitanja: “Šta ja sve plaćam?” i “Koliko to košta?” Tek kad dobiju odgovor na ova pitanja, treba da potpišu ugovor. Nažalost, najčešće se klijenti opredeljuju za drugačiji način, na osnovu toga koja im je banka najbliža, na primer. Potpišu ugovor, a tek kad stigne prva rata pitaju se šta sve to plaćaju. Ali čak i tada ne treba da idu na sud već u banku jer su banke raspoložene da rešavaju pojedinačne probleme koje ima ili u koje je zapao klijent. Korist od ovoga što se trenutno dešava imaju samo advokati jer su hiljade parnica pokrenute protiv banaka, a zbog čega će građani samo platiti ogromne troškove izgubljenih procesa.
Trenutno je oko 2.500 pokrenutih tužbi protiv banaka za raskid ugovora o kreditima u švajcarskim francima, s tim što ni u ovom slučaju nema jedinstvene sudske prakse. Nedavno je VKS dao nalog nižim sudovima da ispitaju ispravnost odluke o indeksaciji ovih zajmova, najavljujući da će svi predmeti biti rešeni do 1. oktobra. Ko bi trebalo da se zabrine, banke ili građani?
Sad ja vas da pitam – zašto je neko uzimao kredit u švajcarcima? Zato što je bio neuporedivo jeftiniji. A da li su banke mogle znati da će izbiti kriza u Americi 2008. godine, kada se prvi put menja kurs? Setite se da je guverner Jelašić još tada preporučio da se izvrši konverzija, ali ga niko nije poslušao. Zašto? Pa zato što su ti krediti bili i dalje jeftiniji od evro zajmova. Kurs ponovo skače zbog krize u Grčkoj 2010. godine. Pa da li je to neko mogao da zna?
Jedan od argumenata u presudama protiv banaka je i da klijenti nisu imali dovoljno informacija o rizicima ili bar ne onoliko koliko su imale banke. Takođe, Evropski sud za ljudska prava u Luksemburgu presudio je da su ovi krediti imali nefer odredbe jer su banke bile dužne da potrošače obaveste o svim ekonomskim posledicama i rizicima koje nose krediti indeksirani u švajcarskim francima, ali da to nisu učinile. Dakle, nije baš da su banke bile tako neobaveštene.
Pa znate li koliko je inicijativa bilo za konverziju ovih kredita? Radna grupa u kojoj su bili i predstavnici udruženja Efektiva analizirala je situaciju i preporučila konverziju ili refinansiranje. Međutim, još uvek je bilo jeftinije i odziv je bio nikakav. Kad je Švajcarska izvršila revalorizaciju franka na sopstvenu štetu, kurs je preko noći povećan 20 odsto. Hoćete da kažete da su to banke mogle znati? Uostalom, podsećam na preporuke NBS iz 2013. i 2015. godine o konverziji, što znači da su građani četiri puta imali prilike da se oslobode ovih kredita, ali to nisu činili.
Šta očekujete od rešavanja ovih sporova pred domaćim sudovima? Ko će od međusobnog vraćanja novca posle raskida ugovora imati više štete, banke ili građani?
Ako se poništi ugovor, klijent je u obavezi da vrati po današnjem kursu sav novac koji je dobio, sa pripadajućim kamatama, i banka je u istoj obavezi. Sudovi su olako pristupali ovakvim parnicama. Šta ako klijent ne može da vrati taj novac. Šta će biti s tim stanom? Oni koji nagovaraju građane da tuže banke, ne vode računa o posledicama takvih odluka.
Srčano se borite protiv sudskih procesa bilo koje vrste između klijenata i banaka. Zašto? Zašto neko ko je ugrožen ne bi pravdu potražio pred sudom? Uostalom, Mađarska, Crna Gora i Rumunija konverzijom su rešile ove probleme, a Srbija to izbegava da uradi?
U Crnoj Gori je samo jedna banka davala ove kredite i izvršena je konverzija po kursu na dan zaključenja ugovora, ali po kamati od 8,2 odsto. Pa da li bi to neko u Srbiji prihvatio? Dalje, Hrvatska je učinila isto, a onda su je revoltirane banke tužile i nisu prihvatile ni milijardu evra za vansudsko poravnanje jer je teret koji su podnele bio veći. Da li mi to hoćemo? Mađarska je iz istih razloga ugrozila svoje devizne rezerve.
Suštinski, bežeći od modela konverzije na dan zaključenja ugovora, štite se banke?
U tom slučaju sav teret bi pao na banke, naročito što oni koji zagovaraju ovo rešenje traže da ostanu iste kamate koje su tada važile, a to je previše. Zato je i preporuka Narodne banke bila balansirana i pokušaj da se ne ugroze ni prava onih koji su zajam uzeli u evrima. Mi imamo danas 16.990 kredita u francima, a 93.000 u evrima. Verujem da bi i banke sada prihvatile dogovore o konverziji po preporuci NBS. Takođe, sada postoji refinansiranje zahvaljujući kojem pod povoljnim uslovima možete da otplatite stari kredit.
Dakle, mislite da su ovi zajmovi bili pošteni?
Naravno. NBS je izašla s podatkom da je bilo više od 3.000 onih koji su kupili po dva stana u švajcarcima. Jedan su izdavali, a u drugom živeli i otplaćivali kredite. Da li njima sada treba pomagati. Da li su oni koji su uzimali kredite od 500.000 franaka osetljive kategorije? Osetljive su kategorije oni koji su uzimali zajmove od 20.000 franaka i banke su i bez preporuka pokušale da nađu rešenje za takve kredite jer je za njih opterećenje najveće.
Posebna manipulacija advokata je da su ti krediti bili u dinarima i da su banke iz dinarskih izvora finansirale ove zajmove, pa sad oni pitaju na osnovu čega banke traže obračun u švajcarcima? To je apsolutna laž. Podsetiću vas da postoji obaveza banaka o adekvatnosti kapitala, gde se krediti i plasmani usklađuju po ročnosti i valutama. To znači da se dinarski zajmovi kreditiraju iz dinarskih izvora, a devizni u valuti u kojoj se odobravaju. Ako neko odobrava kredit u određenoj valuti, on mora da ima izvore u toj valuti i kontrola NBS je tu rigorozna. Uostalom, zašto je samo 16 banaka odobravalo ove zajmove? Pa zato što ostali nisu imali izvore u švajcarcima. Takođe, sada se tvrdi da su se te banke obogatile, a najveće gubitke iskazivale su upravo banke koje su odobravale ove zajmove.
Može li se govoriti o gubicima banaka koje godinama unazad iskazuju visok profit, a prošle godine završavaju poslovanje s rekordnom dobiti u poslednjih deset godina?
Banka je profitna institucija i daje kredit da bi na njemu zaradila, baš kao što i pekar peče hleb ne da bi nekoga nahranio već da bi zaradio. Međutim, banke u Srbiji su na dnu lestvice profitabilnosti u Evropi i o tome se malo govori. Prinos na kapital u našim bankama je oko tri odsto, što je vrlo nisko. Pominjete prošlu godinu. Znate li zašto je bio tako dobar rezultat? Zato što su banke prodale loše kredite i tako ostvarile vanredne prihode i smanjile rezervacije jer su to bili krediti visokog rizika. Ali to nije profit iz operativnog poslovanja.
Kad smo kod nenaplativih zajmova, njihov se broj smanjuje, a veći problem sa otplatom dugova i dalje imaju preduzeća. Istovremeno, već neko vreme se smanjuje i kreditna aktivnost banaka prema privredi. Kakva su objašnjenja?
Stagnacija kreditiranja privrede posledica je opšteg ekonomskog stanja od pre dve decenije naovamo. Mi imamo devastiranu privredu, katastrofalnu privatizaciju, a to dolazi na naplatu. Banke su opreznije prilikom davanja zajmova zbog rasta loših kredita jer smo posle krize 2011. godine imali čak 30 odsto nenaplativih zajmova. To je bilo ogromno opterećenje za banke koje sada imaju oko 12 odsto loših zajmova. Kod građana je urednost plaćanja neuporedivo veća i više se zadužuju nego privreda, s tim što je to mnogo manje nego 2007. godine, u vreme kreditne ekspanzije.
