Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Sep.2015, 17:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Kosta Andrić: Izvozimo krompir, a hoćemo da izvozimo čips
Za razvoj ICT biznisa Srbija ima odlične programere, ali zato nema ni investicionu ni preduzetničku kulturu, a što je najvažnije, nema odgovarajuće zakone
Razgovarao: Mijat Lakićević
Mi izvozimo krompir, a hteli bismo da izvozimo lepo zapakovan čips. Tako trenutnu situaciju u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija dočarava Kosta Andrić, izvršni direktor ICT Haba. ICT Hab (hub) je neka vrsta inkubatora za visoko-tehnološke početničke, tj. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << “start-ap” kompanije. Pomenutom metaforom Andrić zapravo poručuje da najveći broj ICT centara danas u Srbiji predstavljaju “ispostave velikih kompanija: mi izvozimo sirovo znanje, sirovu veštinu, umesto da su te kompanije domaće i da su u stanju da naprave gotov proizvod”, kaže sagovornik Novog magazina.
Jesu li naši programeri sposobni za tako nešto?
Bez lažne skromnosti, naši programeri su odlični, a rade za deseti deo plate njihovih kolega na zapadu. Dobri, pa čak i osrednji programeri u ovom trenutku su deficitarna roba u Srbiji. Baš sam juče gledao, postoji preko 500 oglasa za programere. Ono što mi pokušavamo kao ICT Hab to je da makar deo tih ljudi motivišemo da rade za sebe, da rade nešto što oni smatraju da je dobro i da sutra, u krajnjoj liniji, i oni više zarađuju, ali i da cela ICT zajednica ima mnogo više koristi.
Zna li se koliko ima programera u Srbiji?
Nema tačne procene zato što postoji veliki broj samoukih programera i mnogo njih radi od kuće, ali ono što je sigurno to je da ih nema dovoljno. Ljudi koji se bave obrazovanjem i nekom strategijom na tom planu trebalo bi da taj podatak imaju u vidu.
Posao vaše firme, jer ICT Hab je firma zar ne, jeste da podstiče preduzetništvo. Kako to ide?
Trenutno se u našem prostoru nalazi 15 start-apova, dakle 45 ljudi, i time su naši kapaciteti popunjeni. Ali, kako zapravo izgleda poslovni ciklus kod nas? Očekuje se da za otprilike godinu dana dođe do validacije određene ideje, što znači da u tom roku određeni start-ap postane pogodan za investiranje. Ovde je važno naglasiti da investiranje u start-ap firme ima značajne specifičnosti. U suštini, najvažnije je to da investitor tokom funkcionisanja start-apa praktično ne ubira nikakav prihod. Uostalom, i njegovi osnivači i ljudi koji rade u njemu plaćeni su vrlo skromno. Svi oni, dakle i investitori, naplaćuju se tek kada start-ap bude prodat. To razdoblje može da traje 3-4, pa i pet godina, ali je svima cilj da bude što kraće.
Kad je Obama išao u Švedsku
Kad je Obama putovao u Švedsku, on se prvo sreo sa direktorom kompanije koja je izmislila Spotify, aplikaciju za muziku, pa tek onda sa švedskim premijerom. A švedski premijer, recimo, do tada nije upoznao dotičnog direktora. To govori o značaju koji neka zemlja pridaje preduzetništvu u celokupnoj ekonomiji. Amerika je za tu vrstu privredne inicijativu daleko otvorenija i od najrazvijenijih zemalja Zapadne Evrope, a kamoli od nas.
A kako se nalaze investitori?
Obično su to fondovi koji su specifično namenjeni investiranju u start-apove. Jedan od takvih je “500 start-aps”, drugi najveći investicioni fond u svetu, čiji su ljudi u maju bili u Srbiji. Najčešće su ulagači u te fondove uspešni tehnološki preduzetnici kojima je u interesu i da mentorišu i da pomažu timove u koje su investirali. Kako mi je nedavno ispričao Vuk Nikolić – u čiju je firmu Truck Track, da podsetim, investiraopomenuti fond – on je u San Francisku, gde se nalazi, za svoj biznis, kamionski prevoz, od ljudi koji se bave sličnim poslom već dobio “more” kontakata, što je samo po sebi neprocenjivo bogatstvo.
A ima li i naših investitora, ovde u Srbiji?
To je odlična tema. Kod nas postoji novac, ali ne postoji kultura investiranja u start-ap. To je jedna od stvari na kojima mi radimo. Sastanak ljudi iz “500 start-aps” sa potencijalnim investitorima u Srbiji, koje smo mi pozvali, umesto predviđena dva, trajao je gotovo pet sati. Dakle, interesovanja ima. Problem je, međutim, što i kada bismo razvili kulturu investiranja u start-ap firme, u Srbiji ne postoji zakonski okvir za to.
Kako to – ne postoji zakonski okvir?
Ne postoje jasni propisi koji regulišu ovakvu vrstu visoko rizičnih ulaganja, odn. takozvani venture kapital. Ili bi morao da se napravi nekakav pravni monstrum, što bi sa sobom nosilo visoke poreze i druge komplikacije, tako da se nikome ne isplati da se ovakvom vrstom ulaganja bavi u Srbiji. Odnosno, potencijalnom investitoru je jednostavnije da nekom start-ap timu ovde kaže: gospodo, registrujte se u Americi ili u Bugarskoj, jer vaša zemlja nema adekvatnu pravnu infrastrukturu.
Sredovečni start-aperi su budućnost
Pogrešno je shvatanje da je start-ap preduzetništvo samo za mlade. Veliki potencijal je u sredovečnim i starijim ljudima, koji su možda radili ili još rade u velikim kompanijama, došli su čak i do nekog nivoa srednjeg menadžmenta, ali su se zasitili, vide da nema mogućnosti za neki veći napredak i hteli bi da probaju nešto novo. To su savršeni ljudi: poseduju iskustvo, stručnost, radnu disciplinu, poznaju ljude, to je savršena generacija novih start-apera.
Radi li se nešto na popravljanju te situacije?
Stanje se, mada veoma sporo, ipak menja. Naša ideja i jeste da ICT Hab bude onaj prvi, inicijalni investitor, da podignemo prvi srpski seed fond koji bi timovima omogućio da godinu dana nesmetano rade na svom projektu. Jer, sada naši timovi, da bi preživeli, rade po velikim firmama, noću, frilensuju, što je užasno naporno, odražava se na privatan život, pa se relativno mali broj ljudi odvaži na tako nešto.
Dakle, u nas i nema baš mnogo start-ap firmi.
Nema, ali ne samo zbog ovoga što sam maločas pomenuo. Naš cilj je buđenje preduzetničke kulture, do čega naravno ne može da dođe preko noći, ali bez toga nema napretka. Možda treba razmisliti o uvođenju preduzetništva kao predmeta u škole, ili da se makar radi na popularisanju i širenju učeničkih kompanija koje već postoje, ili da se profesori motivišu da o tome uopšte govore, da vode decu po ovakvim firmama kao što je naša, da ona vide da postoji još nešto osim rada u korporaciji ili državnog posla. U svetu start-apa važi igra velikih brojeva i dokle god svaki četvrti ili peti student tehničkih i ekonomskih fakulteta ne bude deo nekog start-apa ili pokuša nešto svoje, nije važno da li je uspeo ili ne. Dok ne bude, dakle, te igre velikih brojeva, nećemo imati ni neke velike rezultate ni neka čuvena imena.
Mislite na nešto konkretno?
Mislim, recimo, na Skajp koji je potekao iz jedne malecne Estonije. Ali Estonija, sa milion stanovnika, ima oko 4.000 start-ap kompanija, a sedam puta veća Srbija 150. Nedavno sam bio u naučno-tehnološkom parku u Talinu, kakav je ovaj beogradski na Zvezdari u kojem se mi nalazimo. U tom estonskom, međutim, nalaze se i fakulteti i start-ap firme i velike svetske IT kompanije. Takođe, vrlo je bitno da su u Estoniji fakulteti odavno povezani i isprepletani, tako da ako upišete elektrotehniku, u skladu sa promenom svojih interesovanja, možete da se opredelite da polažete i neke ekonomske predmete. Dakle, visoko školstvo je mnogo fleksibilnije postavljeno i preduzetnički usmereno.
Pomenuli ste Bugarsku, metaforički ili konkretno?
Bugarska je sada destinacija za srpske start-ap firme zato što je uz pomoć fondova Evropske unije u stanju da ulaže u tu oblast. Najkvalitetnije srpske ideje u poslednje 2-3 godine dobijale su investicije od bugarskog investicionog fonda “Ileven”. Jedan od osnovnih ciljeva ICT Haba je da te prve investicije dolaze odavde, iz Srbije. Kao što sam rekao, tu je čak najmanji problem pronaći novac; mi moramo “pronaći” pravni okvir koji bi investicije učinio sigurnim.
Strah od komunikacije
Kod nas postoji ogroman strah pre svega da neko iskomunicira ideju, mnogi misle da ideja može da se ukrade. To je glupost. Ideja ne može da se ukrade, to se nije desilo. Neko bi eventualno mogao da ukrade neki programerski kod ili patent. Ali, ideju je u ovom poslu teško ukrasti, jer je tu ključ u realizaciji. Radi se o timu koji je spreman da pronađe biznis model kako da se neka zamisao plasira na tržište, kako da se od toga zarađuje. To je važnije nego sama ideja. Bilo je društvenih mreža i pre Fejsbuka, ali se nisu pokazale tako uspešnim. Očigledno su druge stvari bile odlučujuće, a ne sama ideja da se napravi globalna društvena mreža.
Dakle, problem je u državi.
Da, što se tiče pravne regulative, ali je čak možda i veći problem što se generalno u društvu ne vide potencijali ICT preduzetništva. Misli se: “pusti IT, tu se makar nešto dešava, nije nam to tema, hajde da rešavamo ekstremno siromaštvo...”. Ljudi ne vide koliki je to zapravo potencijal i da bi razvoj tehnološkog preduzetništva rešavao i ekstremno siromaštvo.
Ima jedna stvar koje smo i sami svesni, a koju su nam signalizirali i predavači iz inostranstva: ovde je ogroman strah od neuspeha. Ko zna koliko je dobrih ideja sahranjeno zato što je neko mislio da neće uspeti i nije hteo da se “izblamira” pred svojom sredinom, porodicom, prijateljima... A u svetu se neuspesi najviše koriste kao modeli za učenje. Tamo je normalno da neko kaže: propale su mi četiri ideje, tek peta mi je prošla. Ljudima koji su napravili poznatu igricu Angry Birds, to je bila valjda pedeseta. Oni su danas milijarderi.
Ali, naš mentalitet je takav – prva pomisao kad neko ne uspe kod ogromne većine ljudi je: “pukao” je, on je nesposoban, gubitnik, a od 10 start-apova devet ne uspe. Gubi se iz vida da će u nekom petom-desetom pokušaju uspeti i da će onda to i njima i društvu doneti ogromnu korist. U krajnjoj liniji, čak i ako budu radili u velikim kompanijama, i njima će biti bolje ako budu preduzetni, biće im zanimljivije, a i korporacije više vole ljude koji pokazuju inicijativu nego slepe poslušnike. Ne neguje se preduzetništvo zato što se očekuje da svi uspeju. Ne mogu. Najveći broj ne uspe.
