Izvor: Politika, 06.Feb.2015, 09:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li života posle stečaja
Najveći broj od 188 preduzeća za likvidaciju ne radi, nema radnika, ali će se ponuditi na prodaju deo njihove imovine
„Mi u stečaj! Mora da je neka greška”. Ovako su u prvi mah reagovala neka preduzeća u restrukturiranju ili ona koja su bezuspešno tragala za novim gazdom, kada su videla da su na spisku 188 preduzeća za stečaj. Pošto su kod većine dugovi premašili vrednost kapitala država je za razrešenje višegodišnje agonije imala dve mogućnosti. Da ih pošalje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u bankrot, kada se prodaje sva imovina i gasi preduzeće, ali da ih uputi u reorganizaciju. Taj „baj pas” traje pet godina i u tom roku se poverioci namiruju na svaka tri meseca, jer se stečajevi i pokreću kada poverioci više ne mogu da naplate potraživanja.
Pitanje je, međutim, ima li života posle stečaja za 76 firmi sa većinskim državnim kapitalom, koje nemaju nijednog zaposlenog ili je stečaj „samo pravna formulacija” za ono što su vreme i ekonomska neumitnost učinili. Najveći broj tih preduzeća već dugo nema nikakvu privrednu aktivnost, ali nisu ugašena, jer, kako je nedavno objasnio ministar privrede Željko Sertić, država nije imali model i način da to učini. Sada je faktički stečaj model za njihovo gašenje, jer osim izbledelog imena i negativnih bilansa u realnom životu zapravo ne postoje.
Postoji određen broj firmi, poput „Janka Lisjaka” iz Beograda, „Prvog maja” a. d. iz Pirota, „Zastave” iz Kragujevca koje imaju jednog ili dvoje zaposlenih i više su formalno ostavljeni samo zbog ljušture od firme koja i dalje postoji. Likvidacija je sasvim izvesna i to tako što Agencija za privatizaciju podnese predlog Privrednom sudu, on odabere stečajnog sudiju koji konstatuje da je vrednost imovine manja od potraživanja, a radnici, ukoliko ih je bilo, dobijaju otkaz i ulaze u socijalni program.
U preduzećima koja imaju kakvu-takvu imovinu radnici dobijaju otpremnine, a stečajni sudija putem licitacije ili na neki drugi način prodaje imovinu i namiruje deo dugovanja.
Međutim, akcionim planom vlade omogućeno je da deo preduzeća uđe u unapred pripremljen plan reorganizacije (UPPR), kako bi eventualno uspeli da se spasu i vrate na tržište. Predlog je da to urade „Želturist”, „Progres”, „Ful protekt”, rekao je ministar privrede u intervjuu „Politici”. Od Agencije za privatizaciju nismo saznali koliko još takvih preduzeća ima i koja su. Agencija je u ovom slučaju stečajni upravnik, jer je reč o preduzećima sa državnim kapitalom, tako da je o tome već trebalo da obavesti Privredni sud.
Ivana Matić, bivša direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika kaže da je UPPR jedan oblik novog ugovora između privrednog subjekta i svih poverilaca. Tada se izvrši konverzija duga u kapital, otpisuju dug i kamate, odlaže plaćanje ili bilo koja druga mera ustupanja kojom se daje šansa privrednom subjektu da nastavi da živi. Najvažnije je da plan pokaže da će se poverioci kroz plan bolje namiriti u odnosu klasično bankrotstvo. Važno je kaže umeće u pregovaranju sa poveriocima i predloženog plana na koji će se dug reprogramirati.
Najsvežiji primer uspešne prodaje iz stečaja je sremskomitrovički „Mitros”. Ovo preduzeće je kupila austrijska kompanija „Gerlinger holding”, koja će u prvoj fazi zaposliti 380 radnika i uložiti 16 miliona evra u novu opremu.
Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, nije optimista kada je reč o ovom vidu spasavanja preduzeća koja se deceniju nalaze u restrukturiranju. On smatra da nijedno od tih preduzeća neće preživeti u obliku u kome danas postoje. Veruje da će se za pojedina od njih naći kupci koji će kupiti delove imovine, preduzeća ili možda opreme koja može da se iskoristi, kao recimo u rakovičkom „21. maju” i još nekoliko preduzeća. Kroz proces stečaja oni mogu da budu izdvojeni u drugo preduzeće i da nastave da rade.
On kaže da će kupci takvih preduzeća tražiti od države da ih oslobodi dugovanja tih preduzeća.
– Za ljude koji su u njima radili ne vidim svetlu budućnost. To su uglavnom radnici sa navršenih 50 godina života koje niko neće hteti za zaposli. Jedino na šta mogu da računaju su otpremnine od 200 evra. To je malo ako se zna da pojedina preduzeća po 10 godina nisu isplaćivala plate, kaže Savić i dodaje da je „tužno da država za sve ove godine nije uspela da sprovede industrijalizaciju i spase ova preduzeća. Na tom spisku ima mnogo nekadašnjih gigana kakav je bio EI Niš. Žalosno je što ćemo postati zemlja jeftine radne snage i primarne proizvodnje. Proizvodićemo pšenicu, kukuruz i još ponešto – smatra Savić.
Marijana Avakumović
objavljeno: 06.02.2015.
