Izvor: Politika, 14.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evri puni zavisti
Nedavna nagrada bivšem direktoru Privredne banke od 100.000 evra ne znači i kraj nasleđene samoupravne uravnilovke
Skorašnji "slučaj" Radivoja Rašovića, donedavnog generalnog direktora Privredne banke Beograd, kome su poslodavci dodelili 100.000 evra, kao nagradu za dotadašnji rad, a potom izabrali novog šefa, dokazuje da su poslovni običaji bogatog zapadnog sveta na velika vrata ušli i kod nas. Rečenom biznismenu, koji je i dalje u vrhu menadžmenta banke, pomenuti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iznos isplaćen je pre nekoliko sedmica odlukom Upravnog odbora.
Ovakva isplata, međutim, nije javnost ostavilo ravnodušnom. Neki akcionari u medijima su izneli podatke da je nagrada data za rad na čelnom mestu, i u banci uopšte, koji je trajao manje od godinu dana, a osporavani su mu i prošlogodišnji, pozitivni poslovni rezultati. Privredna banka je ovu poslednju zamerku demantovala. Isplata pomenute nagrade u isključivoj je nadležnosti Upravnog odbora tako da akcionari nemaju mogućnost da na nju utiču.
Začin čitavoj priči je i politički momenat, jer je Rašović bio poslanik crnogorske strane u parlamentu državne zajednice SCG do njenog trajanja, pa se otuda naslućuje i taj upliv u celu priču. Naročito ukoliko se na zanemari činjenica da je država upravo ona sa 19 odsto akcija i najveći pojedinačni akcionar.
Nagrađivanje menadžmenta, pa i svih zaposlenih što da ne, sigurno je lep poslovni običaj koji je kod nas sve više zastupljen poslednjih godina. Pod lupu se možda mogu staviti principi takvog vrednovanja, a u ovom slučaju najproblematičniji je, čini se, iznos nagrade koja je za naše uslove vrlo velika. Pogotovo u situaciji kada se banke, koje nude kredite po zastrašujućim uslovima zaduživanja, vajkaju da su na granici pozitivnog poslovanja. Ili je, možda, pre problem u tome što je to Privredna banka i javno saopštila i tako sve stavila u poziciju da se na takvo ponašanje naviknu. Njihove kolege bankari takvo ponašanje sakrili su iza vela poslovne politike. U bankarskim krugovima može se čuti i da je jednom poznatom bankaru strani poslodavac prilikom odlaska u penziju isplatio čak milion evra. U tom slučaju radilo se o menadžeru koji je doslovce postavio jednu stranu banku kod nas i čiji je udeo sada na našem tržištu popriličan.
Rašovićeva nagrada, istina, ne liči ni na onaj čuveni godišnji bonus koji se zaposlenima daje negde pred božićne praznike.
Na ovakve finansijske injekcije poslodavaca definitivno ćemo tek morati da se vaspitamo. I na to da pozamašni iznosi ne pripadaju samo za ekstrauspešno poslovanje, već i za ono u granicama proseka koliko je to uopšte moguće za današnji kapitalistički svet, ali i za gubitke. Jer, ti čuveni godišnji bonusi su deo zarade menadžera.
Primera radi, u Velikoj Britaniji je pre neku godinu saopšteno da je Arunu Sarinu, izvršnom menadžeru "Vodafon" mobilne kompanije, preko godišnje plate od 1,3 miliona funti isplaćeno i 1,4 miliona funti uprkos tome što je u prethodnoj godini, koja je ocenjena kao vrlo teška i metežna, ta kompanija imala najveći ikada prijavljeni korporativni gubitak u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Profesor beogradskog Filozofskog fakulteta iz oblasti psihologije rada Svetlana Čizmić kaže da nagrađivanju zaposlenih i onih na višim i na nižim pozicijama, zamerke nema, ali da u našim uslovima još pozamašno učešće državne svojine u preduzećima takvom vrednovanju može da da sasvim drugu konotaciju.
– Problem vidim samo u tome što je reč o banci s priličnim državnim udelom, jer zbog toga država može da se upliće u odnose u toj firmi. Preko nje, naravno, i političke stranke koje su na vlasti. Jer, kod nas ne važe svi uslovi kao u razvijenom svetu na čija se mi pravila pozivamo i koja bismo voleli da implementiramo. Na Zapadu, inače, nema tako upadljive razlike među zaposlenima kao što ovaj primer pokazuje da ima kod nas".
Čizmićeva kaže da bi zaposlene u toj banci trebalo pitati šta misle o tolikoj nagradi i da li su njihove zarade visoke. Ukoliko jesu, problema nema, ali će pre biti da nisu, jer u ovom slučaju radi se o nagradi "vanrednoj" za naše uslove. "Moj stav je da je uravnilovka nemoralnija. Međutim, ne može se nagrađivanje posmatrati nezavisno od naših okolnosti."
Profesor Života Ristić koji i sam ima iskustvo rada u banci na Zapadu kaže da pomenuta nagrada jeste velika ne samo za naše već i za tamošnje uslove. Dilemu stvara i vreme isplate, jer ne podseća na redovan način nagrađivanja ili godišnje bonuse.
– Van toga sve je problem javnosti koja na ovakve pojave treba da se navikne. Jer, bankarstvo bez ovakvih stimulacija ne može da funkcioniše. To je normalna cena menadžmenta i odgovornosti koje ima. Ukoliko nema te odgovornosti svi su odgovorni, a zapravo niko.
Profesor Ristić navodi da su bonusi ili tantijeme ugovoreni i zato zagarantovani deo od godišnje plate koji nije u vezi s dobrim ili lošim poslovanjem firme. Pored godišnje plate, koja se akontaciono isplaćuje u 12 obroka, ugovorom se određuje i zagarantovana tantijema koja se određuje u procentualnom iznosu plate, na primer, 30 odsto i isplaćuje po ustaljenim pravilima prvih dana februara.
– Preko toga stvar je Skupštine akcionara, ukoliko je u odnosu na bankarski prosek, ili te branše, ostvarena veća profitna stopa koliko će nagraditi svoj menadžment. Stimulacije su naročito izražene pred kraj mandata nekog menadžera koji je imao dobre rezultate i one mogu udvostruče njegova dotadašnja primanja, navodi profesor Ristić.
-----------------------------------------------------------
Zarade od kojih zastaje dah
Magazin "Forčn" koji se bavi bogatim svetom nedavno je kao primere menadžera s ekstremno visokim zaradama u SAD naveo Lija Rejmonda, inače upravo penzionisanog predsedavajućeg "Ekson Mobila". Za 2005. godinu sva njegova primanja – plata, akcije, penzijski udeo – iznosila su čak 405 miliona dolara. Prvi čovek kompanije "Pfizer" Henk Mekinel vredeo je 99 miliona dolara, dok je za istu tu funkciju u "Fanimej" Frenklin Rejns dobio 90 miliona dolara.
Plate top-menadžera svuda u svetu izazivaju kontroverze. Prozvani se vajkaju da samo "paketi" nekolicine njih stvaraju sliku zarada od kojih zastaje dah. Međutim, istraživanja pokazuju da to nije tako. Jedna studija "Merser-konsaltinga", koja je obuhvatila 350 najvećih kompanija, pokazala je da su i plate menadžera, koji su u sredini, znači ne superstarova i superpohlepnih, kako ih očito tamošnja javnost doživljava, vrlo visoke.
Sva njihova primanja, uključujuću osnovnu platu, bonuse, akcije, ali ne i penzijski bonus, u periodu od 1995. do 2005. godine povećana su u proseku za 151 odsto sa 2,7 na 6,8 miliona dolara. U istom periodu osnovna prodaja ovih kompanija porasla je za 51 odsto, na 7,6 milijardi dolara, a profit za 126 odsto na 591 milion dolara.
Suprotno tome, prosečna plata njihovih zaposlenih porasla je za samo 32 odsto i to na 38.223 dolara godišnje. To znači da je u pomenutom desetogodišnjem periodu plata menadžera rasla pet puta brže nego njihovih zaposlenih. U 1995. godini prosečni menadžer je imao 94 puta veću platu od svojih zaposlenih, a u 2005. čak 179 puta.
Način plaćanja top-menadžera se menjao. Sedamdesetih godina prošlog veka to su bili kompanijski karijeristi, samo 15 odsto menadžera u kompaniju su dolazili sa strane, plaćani su u kešu, a njihov zadatak je bio povećanje kompanije. Međutim, kako su troškovi rasli s proširivanjem kompanije takav se pristup pokazao kao kontraproduktivan. Od osamdesetih do devedesetih godina počelo je plaćanje top-menadžera akcijama dotične kompanije, a sve u svrhu veće efikasnosti i profitabilnosti. Uobičajeno je bilo da mogu da kupe akcije po fiksnoj ceni i to, na primer, 100.000 akcija po ceni od 10 dolara za akciju. U slučaju povećanja cene akcija na 30 dolara momentalno bi zaradili dva miliona dolara. Logična zarada za dobar menadžment. Mana ovog sistema je što je bio inspirativan za prevare, jer su ti isti menadžeri manipulisali izveštajima o rastu vrednosti akcija, a iz toga su se izrodile poznate afere "Enron" i "Vorldkom".
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 14.07.2006.]
