Izvor: Politika, 01.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EPS mora hitno na berzu
Većinu prihoda od privatizacije trebalo bi uložiti u energetiku, smatra profesor dr Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije
POLITIKIN POSLOVNI KLUB
Srbija nema more, naftu i metale i iz kruga najsiromašnijih u Evropi ne mogu je izvući ni proizvodnja automobila, ni banke koje dele keš kredite, ni lanci supermarketa i butika strane brendirane robe. Njen brend – nešto na čemu će graditi svoj prestiž trebalo bi da budu državni strateški sektori – energetika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << telekomunikacije i poljoprivreda, uveren je profesor dr Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije.
I stoga i upozorenje, koje je izrekao gostujući ove nedelje u Politikinom poslovnom klubu: da odluka o privatizaciji strateških državnih sektora nije samo ekonomska, već pre svega politička.
– Prodaja većinskog paketa EPS-a, pa i Telekoma značila bi predaju. Takva odluka bila bi signal da vlada razmišlja populistički, da gleda kako da dođe do novca da bi što lagodnije proživela svoj mandat, kanibalizujući dugoročne zarad kratkoročnih interesa. Prodaja strateških državnih sektora nije održivo rešenje. Oni moraju da se uvećavaju, da postaju efikasniji, investiciono aktivni, da kao u svim normalnim zemljama postanu stožer i političke sigurnosti i ekonomskog rasta. A ako se sada strateški pogreši, beskorisno će biti na pogrešnom pravcu povlačiti i najbolje taktične poteze.
Šta je, po Vama, pravi pravac?
Mini program za zaokret srpske ekonomije trebalo bi da se bazira na održanju makroekonomske stabilnosti, budžetskoj i fiskalnoj disciplini, reinvestiranju prihoda od privatizacije upravo u pomenute državne strateške sektore i izlasku tih kompanija, ali i državnih banaka i osiguravajućih kuća na berzu i eliminaciji partijske svojine – partijskih kadrova na direktorskim mestima u javnim preduzećima. Takođe, obavezno je da preslikamo evropsku institucionalnu infrastrukturu, uz minimum originalnosti. I da nikako masovno ne finansiramo izgradnju i obnovu infrastrukture likvidnim državnim sredstvima, kako ionako prezadužena zemlja ne bi upala u dužničku krizu.
A šta su najveći problemi srpske ekonomije?
Uz činjenicu da kasnimo u dostizanju razvijenih evropskih privreda, da smo tek na 64 odsto bruto domaćeg proizvoda iz 1989, da je inflacija još visoka, da je trgovinski deficit od sedam milijardi evra zabrinjavajući i da se dug od 21 milijardu dolara približava vrednosti BDP-a, investiciona kratkovidost je, ipak, najveći problem naše zemlje.
Kako da uprkos tome povećamo ulaganja
– Pošto su druge mogućnosti iscrpljene na sto treba izvući najjaču kartu – državni strateški sektor, pre svega energetiku, i poljoprivredu i u njih investirati. Srpska elektroprivreda je gladna investicija, koje su garantovano isplative. EPS sada vredi najmanje 20 milijardi evra, što je dvostruko više od svih privatizacionih prihoda u proteklih 17 godina, proizvodi struju koja svima treba, robu koja ne može da zastari, koja se lako transportuje i koja će biti sve skuplja.
Ali kako obezbediti taj novac?
Većinu prihoda od privatizacije trebalo bi uložiti upravo u energetiku. I to bi bila samo inicijalna kapisla. Drugi izvor je prva javna ponuda ili izlazak ove kompanije na berzu. Elektroprivreda, Telekom, najveće banke čine po pravilu sidra na svakom finansijskom tržištu privreda u tranziciji.
Ali kod nas to zakonski još nije rešeno?
Paradoksalno je da mi još nemamo proceduru izlaska na berzu kroz prvu javnu ponudu, zbog čega se naša solidna preduzeća pripremaju za londonsku i druge berze. A sasvim sigurno bi izašla i na našu da su na njoj i glavni igrači. Elektroprivreda bi dobila nova sredstva za investiranje a građani perfektne vrednosne papire koji bi im doneli mnogo veći kapitalni dobitak od kamata na depozite u stranim bankama.
Vi, dakle, savetujete građanima da kupuju akcije Elektroprivrede kada to bude moguće?
Apsolutno. To je dobra investicija. Tu svi dobijaju.
Država, međutim, okleva koristeći čini se vlasništvo nad EPS-om kao instrument kratkoročnog očuvanja vlasti?
Slažem se. Država koristi Elektroprivredu, ali i Telekom kao poluge za ostvarivanje makroekonomske stabilnosti. Licemerno je niskom cenom struje sužavati prostor za investiranje i efikasniji rad ovog sistema. Ali da budem precizan: smatram da EPS na berzi ne treba da ponudi više od 50 procenata akcija. Idealna situacija je pola državno, pola privatno vlasništvo i zlatna akcija u rukama države. To ne znači odricanje od strateškog partnerstva, recimo sa drugim elektroprivredama ili isporučiocima opreme, ali po istom principu 50:50.
Iznenađujuće je da se nekadašnji član Markovićeve komisije za privatizaciju, potom jedan od autora Zakona iz 97. godine, ekonomista koji sada radi u privatnim kompanijama, toliko zalaže za jačanje državnog sektora.
Ja samo opominjem da ne treba biti jednostran i da privatizacija nije panacea za sve probleme u privredi. Svaka privreda je dobro izbalansirana struktura u kojoj državni sektor ima značajno mesto. A ono što mi u ovom trenutku imamo, što nam pruža najveći prostor za investiranje, gde postoje i tržište, i tehnologija, i resursi, i znanje, upravo je državni sektor. Samoubilački bi bilo privatizovati ga.
Šta uraditi sa ostatkom privrede, sa firmama koje ne mogu da se privatizuju. Ove nedelje, recimo, opet nije bilo zainteresovanih kupaca za poveliki broj "Viskozinih" i "Zastavinih" preduzeća.
Privreda je hod na dve noge. Vi prvo morate stvoriti mogućnosti za investiranje, pa onda povući stečaj kao drugi korak, kako bi ljudi iz preduzeća u stečaju, ako vrede, pronašli mesto u onima koja su uspela da privuku investicije. Stečaj je onda socijalno prihvatljiv. Mi imamo dobar Zakon o stečaju, ali stečaj nije socijalno prihvatljiv jer otvara lanac nesreće za one kojima ugasite preduzeća i koji nemaju gde da se zaposle. Postoji jedan civilizovani vid stečaja – dobrovoljni odlazak sa otpremninom. Međutim, mnogi će se osvestiti kada potroše taj novac i ništa ne urade.
Da li je manja šteta socijalno neprihvatljiv stečaj ili nastavak finansiranja propalih preduzeća budžetskim novcem?
Socijalni amortizer ne može biti primarna već samo pomoćna odluka. Preduzeća koja su u lošem stanju, koja se ne mogu prodati treba likvidirati. Nažalost, to je surova istina. Preduzetništvo je jedan od načina da se reši problem šta sa ljudima, ali preduzetništvo se ne može propisati. Ne možete strance ni domaće privatnike naterati da povećaju investicije i broj zaposlenih. Ali, ponavljam, možete uraditi nešto u sektoru koji kontrolišete a to je državni strateški sektor.
--------------------------------------------------------------------------
Investicije kao poslednje uporište
Nacionalni investicioni plan bi trebalo da bude u funkciji ostvarivanja Nacionalne strategije privrednog razvoja do 2012. godine i otklanjanja investicione kratkovidosti: da se usmeri na manje većih projekata – prioriteta. Ako se bude rasipao dominiraće populističke nad reformističkim merama. A investicije su glavna reformska mera i to je poslednje uporište koje je u našim rukama. Ukoliko potrošimo prihode od privatizacije, ukoliko ne prikupimo štednju stanovništva i ne usmerimo investicije na produktivnije grane mi posle toga više ništa nemamo – nemamo šta da prodajemo, nemamo rezerve i ostajemo potpuno bez ijedne razvojne poluge, upozorava profesor Đuričin konstatujući da je NIP, nažalost, u startu bio prilagođen predizbornim potrebama, mada je istina sada malo revidiran.
--------------------------------------------------------------------------
Tajkuni u spekulativnom balonu
Naše finansijsko tržište, koje bi trebalo da bude infrastruktura za prikupljanje kapitala za finansiranje razvoja, svedeno je na infrastrukturu za završetak privatizacije: još je ekstremno plitko, čak i u povlačenju. Više od 90 odsto finansijske aktive nalazi se u bankama, ukazuje profesor Đuričin.
Ali pojavljuju se razni fondovi koji kupuju a zatim prodaju akcije i na tim transakcijama zarađuju?
To je normalno, ali je specifičnost našeg tržišta to što su jedni od glavnih igrača brokeri – investitori. Oni su na regularnim tržištima samo posrednici. Interesantno je da su među vlasnicima naših brokerskih kuća, koje investiraju u hartije od vrednosti često i tranzicioni kapitalisti. Bilo bi logičnije da oni investiraju u preuzete kompanije, umesto u akcije drugih preduzeća ili banaka. To podstiče sumnju na spekulativne balone na finansijskom tržištu. Umesto da investiraju u industrijski razvoj, "ugluju" tržište.
Ima li načina da se tajkuni nateraju ili privole da investiraju u industrijski razvoj?
Dok budu zadovoljni profitima koje ostvaruju u postojećim poslovima i ovakvom regulativom, oni će se ponašati kao do sada. Ali kada im padne zarada biće prinuđeni da ozbiljnije investiraju. Jedan od tereta koji nose novi kapitalisti svakako je brokerski mentalitet –"kupi jeftino, prodaj skupo". Ukoliko brže budu prešli na industrijski mentalitet ponašanja, to će pre doći i do povećanja investicija u razvoj posla. Biće to korisno i za njih i za društvo.
Vesna Jeličić
[objavljeno: 01.07.2007.]
.jpg)
