Izvor: Politika, 25.Nov.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Durban – još jedna nada za klimu
Da li će Konferencija UN o klimatskim promenama, koja će se održati decembra ove godine u Durbanu (Južna Afrika), doneti opšte prihvatljivi međunarodni sporazum koji će biti u skladu sa preporukama međunarodnog panela za klimatske promene i obezbediti da porast temperature do kraja ovog veka bude u granicama od dva stepena Celzijusa?Odgovor na ovo pitanje, za sada, niko s velikom izvesnošću ne može da pruži.
Shodno odredbama Kjoto protokola, koji predstavlja operativni instrumentOkvirne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konvencije UN o promeni klime, čija važnost ističe 31. 12. 2012, međunarodna zajednica ulaže velike napore da postigne dogovor o njegovom produžetku ili odgovarajućoj zameni, kako bi se izbegao scenario da dočekamo 1. 1. 2013. godine bez dogovora i vrlo neizvesne budućnosti u odnosu na moguće klimatske promene do kraja veka, ali i kasnije.
Većina međunarodnih sporazuma, posebno onih koji se bave pitanjima zaštite životne sredine, podrazumeva, žargonom pregovarača, određenu „arhitekturu” koja utvrđuje način kako postići željeni cilj. U ovom slučaju, reč je o smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG od Green House Gases). U osnovi postoje dva pristupa u realizaciji tih sporazuma. Prvi definiše mere „od vrha nadole” („top-down”) i drugi koji propisuje mere za postizanje zajedničkog cilja kroz pristup „odozdo nagore” („bottom-up”). Prvi, praktično znači da je definisana specifična programska politika i mere koje moraju realizovati zemlje članice. Drugi pristup podrazumeva da svaka zemlja članica ima mogućnost da unilateralno definiše svoje obaveze, tako da je kumulativni rezultat neizvestan.
Dalji napredak u realizaciji klimatskog režima suočen je sa izborom: nastaviti dalje putem Kjoto protokola ili napraviti zaokret ka „odozdo nagore” principu, fokusirajući se na mere definisane, ne na međunarodnom, već na nacionalnom nivou.
Prevedeno na jezik pregovora, za princip „odozdo nadole” zalažu se zemlje u razvoju, jer on praktično podrazumeva nastavak Protokola, a to znači međunarodnu obavezu za razvijene zemlje, koje pripadaju takozvanom Aneksu 1, Konvencije, odnosno Aneksu B Protokola, da u periodu nakon 2012. godine jednostrano prihvate da smanje emisije GHG, s tim da za razliku od prvog obavezujućeg perioda, 2008–2012. godine, kada je usvojeno smanjenje iznosilo 5,2 u odnosu na 1990 godinu, sada bude 40 do 2020. godine, a 85–95 odsto do 2050. godine, u odnosu na 1990. godinu. To praktično znači da bi razvijeni do 2050. godine morali da izbace iz upotrebe fosilna goriva i postanu „ugljenično nezavisne” („Carbon neutral”).
Smanjenje emisija GHG za razvijene znači praktično preorijentaciju njihovih ekonomija, što podrazumeva velike tehnološke promene praćene velikim troškovima i dovodi ih, po njihovoj proceni, u nekonkurentnu situaciju u globalnoj ekonomskoj utakmici, jer njihovi glavni ekonomski konkurenti Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika, Meksiko i neke druge uživaju status zemalja u razvoju i ne prihvataju da u novom sporazumu preuzmu propisane obaveze smanjenja emisija GHG, kao što to traže od razvijenih. Razvijeni su prihvatili da do 2013. godine obezbede sredstva od 30 milijardi dolara za takozvani brzi pristup najugroženijim među zemljama u razvoju, a do 2020. godine po 100 milijardi dolara godišnje.
Ono što ne ide u prilog pregovaračkom procesu (rešavanju problema) jeste to da SAD, koje nisu potpisnik Protokola, i Kina, koja je zemlja u razvoju, emituju oko 55 odsto gasova na globalnom nivou. Pored toga, neke iz grupe razvijenih, kao što su Japan i Rusija, izražavaju rezervu u odnosu na nastavak Protokola u ovoj formi.
Treba ukazati da u grupi razvijenih, EU u kontinuitetu pokazuje ne samo političku spremnost, već i konkretnim merama realizuje principe sadržane u Konvenciji i Protokolu. EU je svojom zakonskom regulativom utvrdila obavezu smanjenja GHG za 20 odsto, povećanje energetske efikasnosti za 20 i povećanje proizvodnje iz obnovljivih izvora energije u istom iznosu do 2020. godine.
Koliko je pitanje klimatskih promena kompleksno i politički osetljivo ukazuje primer nedavnih sastanaka koji su održani u Bangkoku, početkom aprila 2011. Nakon mnogo formalnih i neformalnih sastanaka pregovaračkih grupa, usvojen je usaglašeni tekst dokumenta, koji će se razmatrati tokom junskih sastanaka u Bonu. Sve zainteresovane strane su to pozdravile, kao korak u dobrom pravcu.
Konačno, šta se može očekivati od sastanka u Durbanu ove godine ili do isteka Protokola 2013? Veoma je nezahvalno praviti prognoze. „Glavni pogodak” bio bi usvajanje novog međunarodnog pravno obavezujućeg sporazuma. Međutim, verovatno da to nije ostvarljivo na toj konferenciji, već da će sve zainteresovane strane istražiti sve pregovaračke mogućnosti kako bi ubedile suprotnu stranu u valjanost i racionalnost svojih stavova, a zapravo stvoriti prostor da se pregovori nastave do opšte prihvatljivog dokumenta. Svaki drugi ishod značio bi da je naša civilizacija izgubila smisao za kolektivnu odgovornost. Nadajmo se da će razum preovladati.
Viši savetnik u Ministarstvu infrastrukture i energetike
Miroslav Spasojević
objavljeno: 26.11.2011
