Izvor: Politika, 15.Avg.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Državni prsti i nevidljiva ruka tržišta
Goran Nikolić: Pomoć umesto industrijskog groblja. – Aleksandar Stevanović: Subvencija za jednog – otkaz za dva radnika
Kako da Srbija krizi kaže do viđenja? Može li to sama da učini nevidljiva ruka tržišta ili država mora da nastavi da pruža svoje prste spasa građanima i privredi? Iako se tokom krize digla velika povika na liberale, Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, i dalje misli da će država najviše učiniti za privredu onda kad >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << joj ne pomaže, pa makar skrštenih ruku gledala kako se firme gase i propadaju. „Kriza je divna stvar jer se s tržišta očisti ono što ne valja”, ubeđen je Aleksandar. Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, ne misli tako. „Bojim se da bi tako nastalo industrijsko groblje, država u ovom trenutku mora da pomogne subvencijama.”
Nikolić: Ne verujem u kreativnu destrukciju po kojoj će loši nestati, a ostaviti prostor za dobre. Plašim se da se drugi neće pojaviti. Ako imate nekakve ljudske resurse i hale, pa makar te fabrike poslovale s gubicima, bolje je da im država pomogne da prežive, nego da ostanemo i bez toga što imamo.
Stevanović: Država, umesto da sipa pare u pojedine privredne grane i igra se bankara, treba da vidi kako da smanji troškove koji poskupljuju proizvodnju. A ne da neki privrednici pola radnog vremena provode telefonirajući administraciji.
Nikolić: Subvencionisani krediti za likvidnost su jedna od najboljih mera protiv krize koju je ova država sprovela i sigurno su pomogli da mnoga preduzeća ne propadnu. Zahtevi Međunarodnog monetarnog fonda da se prekine s tom praksom nisu opravdani. S druge strane, zabeležen je i oporavak prometa u trgovinama, a tome su sigurno doprineli subvencionisani potrošački krediti. I dobro je što je država pomogla „Azotaru“, „Petrohemiju“ i mnoga druga preduzeća tako što je preuzela njihove dugove.
Politika: Prepisuje li ovo Goran Nikolić stavove Mlađana Dinkića?
Stevanović: Ne zastupa nikoga, u to sam siguran. Samo se ja ne slažem sa onim što je ovde rekao. Krediti za likvidnost su bili neviđeno prosipanje para jer su otišli u nekoliko najvećih firmi, koje bi bilanse popravili i da su prodali…
Nikolić: Ma, ne mogu sad ništa da prodaju.
Stevanović: Mogu, ali hoće da zarade dobro i da se „utale“ s partijama koje su im pomogle. Kad bi, na primer, pala cena kvadrata u naselju Belvil, i te kako bi se prodali stanovi. Preduzetnici su se „tukli“ da dobiju subvencionisani kredit po povoljnoj kamati, da onda taj novac oroče u banci i posle žive razlike.
Nikolić: Nije to tako jednostavno, ko je to radio?
Stevanović: Uzmite samo kao primer potrošačke kredite. Ja sam savetovao ljude da, kad već država časti, pozajme 300.000 dinara po povoljnoj kamati i da ih oroče s kamatom od najmanje 12 odsto u banci.
Nikolić: Ne može tu mnogo da se zaradi. A i da bi ti to palo na pamet, moraš da budeš snalažljiv, da se maltretiraš, izgubiš vreme, a zarada nije neka. Siguran sam da ljudi nisu zbog toga uzimali zajam.
Stevanović: Muž i žena zajedno 30.000 za godinu dana – malo li je? Potrošačkim subvencionisanim kreditima država samo veštački diže tražnju i odlaže problem. Jer, neko ko je planirao da kupi nameštaj 2011. godine kupiće ga sada na silu boga zbog povoljne kreditne linije. Tražnja je samo vremenski premeštana.
S druge strane, kad preduzeće ode u stečaj ono se protrese, skloni se višak zaposlenih, odbace se neperspektivne jedinice. To je sasvim normalna pojava i možda se pojavi neko ko će želeti da kupi firmu iz stečaja..
Nikolić: Nema ko. Malo je ljudi s preduzetničkim sposobnostima u Srbiji. Mala je ovo zemlja, svi se u glavu znamo.
Stevanović: Znam mnoge s preduzetničkim duhom koji su se zaleteli i kupovali preduzeća i onda se pojavila država koja im je raznim nametima odrala kožu s leđa. Problem je što, kad neko kupi firmu, država misli da ima pravo da se meša vlasniku u posao i upravlja njegovom sopstvenom imovinom. Umesto da višak zaposlenih bude deo vladine socijalne politike, vlast taj problem nameće kao trošak vlasniku kapitala. Zakon o radu je jedna od osnovnih prepreka za razvoj privrede.
Nikolić: Takva rešenja nisu socijalno prihvatljiva. Ljudi su ionako nezadovoljni i očajni. Samo im još treba i dodatno povećati strah od otkaza. Zamislite kakav bi se psihološki problem javio, kakav bi nemir nastao.
Stevanović: Verujem da će biti mnogo više psihološkog mira ako neko ko ostane bez posla veruje da ga može naći. A ovaj zakon to ne omogućava. Jer ako je poslodavcu otpuštanje radnika skupo, on će dobro da razmisli da li će nekoga da zaposli. Naravno i sa ovakvim zakonom ima mnogo kreativnih načina za otpuštanje radnika koji su se ispostavili kao loš izbor, ali su besmisleni. Poslodavac može da otvori novu poslovnu jedinicu za nekoga ko je loš radnik da ga iz jednog grada šalje na posao na vrh planine Dangube da tamo ide svaki dan dok mu ne dosadi. I onda radnik poludi i sam da otkaz.
Politika: Ovaj zakon o radu svojevremeno ste videli kao glavnog krivca zbog koga poslodavci ne žele da zapošljavaju starije od 55 godina?
Stevanović: Jeste. Ako sad neko u tim godinama ostane bez posla nijedan poslodavac neće imati hrabrosti da ga zaposli.
Nikolić: Kao moja majka
Stevanović: Pet tvojih majki mogu da unište i najbolje preduzeće. Ne zato što je ona loša radnica, nego zato što se neko plaši da će ako je zaposli trošak njenog otpuštanja biti ravan njenoj sedmogodišnjoj plati. Prava koja zakon propisuje teraju one koji imaju više od 55 godina na socijalne margine. Ili ih osuđuje da rade na crno.
Politika: Zbog ovakvih stavova će Vas danas psovati veliki deo javnosti? Velika se povika digla na liberale od početka krize?
Stevanović: U Srbiji mi nismo ni imali ni „l” od liberalizma, već smo u nekom modernom socijalizmu. Država se uvek pomahnitalo mešala u privatnu imovinu. Zato što nikada nismo bili u liberalizmu ne možemo ni da budemo u krizi zbog nečega čega nema. Ovo je klasična kriza zbog prevelike državne regulacije.
Politika: A šta bi bilo da Amerika, na primer, nije intervenisala spasavajući banke u drugoj polovini 2008. godine?
Stevanović: Šta? Imali bi krizu istih razmera. Onog momenta kada bi nekoliko banaka propalo u mnogome bi se smanjila mogućnost za moralni hazard. Niko više ne bi mogao da kaže da je napravio gomilu gluposti, ali da država neće dozvoliti da propadne jer je preveliki da propao.
Politika: Ne moramo da se bavimo Amerikom, evo šta bi bilo sa Srbijom da država nije intervenisala?
Nikolić: Mislim da to pitanje nije više ni relevantno. Jer, ako Amerika brani bankarstvo, autoindustriju, ako sve države sveta intervenišu na tržištu– ne možemo mi drugačije da se ponašamo. Ispadamo iz sistema i postajemo nekonkurentni.
Stevanović: Naš problem je što ulazimo u krizu koja će trajati godinama i bićemo neatraktivni i do sudnjeg dana ako ne završimo tranziciju. Svet će izaći iz krize, a mi ćemo tapkati u mestu. Načekaćemo se jako dugo da nam prosečna plata bude 500 evra.
Politika: Koliko ćemo da čekamo?
Nikolić: Ono što mene brine su podaci o zaposlenosti. Iz krize ćemo izaći onog trenutka kad nezaposlenost počne da se smanjuje.
Politika: Ali i u vreme najvećeg ekonomskog rasta od pet, šest odsto godišnje, broj zaposlenih se smanjivao? Šta to sad može da je poveća?
Nikolić: Na početku tranzicije broj zaposlenih pada. Zato država sad mora da subvencioniše zapošljavanje. Da bukvalno vuče za rukav strane investitore i da im sve što žele samo da zaposle ljude. Ohrabrujuće je to što je punjenje budžeta u drugom tromesečju izdašnije i te pare je najbolje iskoristiti za podsticanje zapošljavanja. U Ivanjici, odakle ja dolazim, ljudi su očajni.
Stevanović: Pare u budžet ne dolaze s neba, već se uzimaju od preduzeća koja funkcionišu. Ne mislim da je to dobar način ako država, kroz poreze, uzme novac od profitabilne kompanije da bi pomogla preduzeće bez perspektive. Pogotovo što pare prođu kroz budžetski filter, gde ga filtrira neki ministar s vrlo ograničenim znanjem. Ma čak i pod pretpostavkom da je najpošteniji čovek na svetu ne mislim da je to dobro. Radno mesto otvoreno putem subvencija gasi dva u sektorima koji su produktivni.
Politika: A kako će ti iz Ivanjice se zaposle?
Stevanović: Mi patimo od sistemskih problema. Prvo moraju da se sprovedu suštinske reforme
Politika: A dok oni to dočekaju?
Stevanović: To ljudi ne vole da kažu, ali ekonomska politika koja se sprovodi je i odraz njihove volje. Dakle, ono što su glasali – sad to kusaju. Ova vlast je upravo onakva kakvu naš narod zaslužuje. Naša politička elita je nikakva u poređenju sa stranom.
Politika: Ako tržište sve samo reguliše ko će iz ove krize profitirati?
Stevanović: To je veliko pitanje. Ko zna da napravi novac napraviće ga bilo kada. U vreme Miloševića su se najbolje pare pravile. Šalu na stranu, privrednici se od običnih razlikuju po tome što uočavaju prilike i hoće da prihvate rizike. Kriza je za nekoga maćeha, za drugog će biti majka, zavisi šta se uoči kao šansa. I da je uočim sigurno vam to ne bih rekao nego bih otišao i napravio pare.
Nikolić: Srbija je zemlja koja ima povećanu osetljivost za socijalnu pravdu i o tome politička elita vodi računa. Ovo društvo ne trpi nejednakosti i političari se time vode. S druge strane, ovde se kao mantra ponavlja da mala i srednja preduzeća kreiraju 60 odsto zaposlenosti, 50 odsto BDP-a, 40 odsto izvoza. Mislim da su te brojke i njihov značaj precenjeni. Bez industrije za koje će da rade mala preduzeća – nema napretka.
Politika: Ako država mora da bude katalizator privrednih aktivnosti, hoće li to bolje učiniti ako stegne ili malo popusti kaiš? Odnosno, ako podstakne potrošnju ili štednju?
Nikolić: I s MMF-om je za 2011. godinu dogovoreno povećanje potrošnje, odnosno odmrzavanje plata i penzija. To, po mom mišljenju, više nije sporno. Pitanje je samo da li će do toga doći pre ili kasnije.
Stevanović: Verovati da kroz veliku potrošnju možete izaći iz krize je isto kao da upadnete u bunar i verujete da ćete izaći tako što vučete uže na kofi. Loše je što država stalno šalje poruke da se štednja ne isplati. Znate da ćete radili, ne radili imati neku penziju. Mnogi bi možda ostavljali novac za starost ako bi od države dobili poruku da će loše živeti kao penzioneri ako ne štede. Ovako se stalno produbljuje cirkus da niko ne plaća svoje račune u kafani nego se oni dele na čudan način. I to tako što neko radi za dvoje, a neko ne radi ni za samog sebe.
Nikolić: Ni sam ne želim da verujem u ovo što pričam ali istorija i geografija nam pokazuju da su uvek dobro prolazile one zemlje koje su okrenute zapadu. Kao što su Irska, Finska, Južna Koreja, Tajland, Japan... Zajedničko svima njima je da je sa zapada stizao signal da u te zemlje treba da se investira.
Politika: Ima li izlazak iz krize veze s geopolitikom?
Stevanović: Znam samo da osim EU naš partner treba da bude SAD, jer oni uvek prebogato nagrade svoje saveznike. Vrhunski idiotizam je što se sa Amerikom kačimo 20 godina, jer od toga nećemo imati ništa. Kreativna spoljna politika se može voditi na mnoga načina. Da, na primer, u momentu kada vlade plaše poslovni svet, mi napravimo ambijent u kome će bogati ljudi sklanjati svoje pare, a ne da odavde beže i domaći investitori.
Nikolić: Mislim da naša vlast pokušava da nađe zajedničku jezik sa zapadom. Ali ne mogu da pristanu na rešenje po kome oni od nas traže sve, a ne daju nam ništa. Ubeđen sam da idemo u dobrom pravcu i da alternativu nemamo. I to što ova vlast kao mantru ponavlja priču o evropskim integracijama, to je dobro. Jer to nije loša mantra. Ne treba rušiti, već samo popravljati i naša deca će sigurno živeti bolje nego mi.
Anica Nikolić
objavljeno: 16/08/2010
.jpg)
