Izvor: Blic, 12.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država diktira skupoću kredita
Država diktira skupoću kredita
BEOGRAD - Kada će banke početi da odobravaju stambene kredite jedno je od najčešćih pitanja koje svakodnevno postavljaju čitaoci 'Blica'. Glad za kreditima, posebno onim sa dužim rokom vraćanja, podjednako je prisutna i kod privatnih preduzetnika i kod građana. Nažalost, trenutna ponuda kredita kako za pravna tako i za fizička lica ne može se oceniti kao povoljna. Banke na dugoročne kredite još uvek gledaju kao na visokorizične >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poslove a problem obezbeđenja garancija dodatno otežava činjenica da oko 90 odsto svih nepokretnosti u Srbiji nije uknjiženo. Premijer Đinđić je najavio da će se privredni objekti, kako bi se mogli koristiti kao garanicija za dobijanje kredita, uknjižiti po ubrzanom postupku u naredne dve-tri godine. Stručnjaci, pak, smatraju da je reč o ogromnom poslu koji nije moguće obaviti u tako kratkom roku. Cenu novca dobijenog u vidu dugoročnog kredita za čije se vraćanje garantuje hipotekom dodatno poskupljuje neumereno visoka taksa na registraciju hipoteke koja je nedavno povećana čak na 200.000 dinara (preko 3.000 evra).
Banke koje ne žele da kreditiraju preduzeća na osnovu hipoteke koja će se u zemljišne knjige upisati jednog dana, ne možemo zbog toga optuživati. Njihov oprez je logičan ako se ima u vidu da su upravo zbog nedostatka ovih instrumenata obezbeđenja mnoge od njih poslednjih godina otišle u stečaj. Ako i krenu s dugoročnim kreditima onda, po pravilu, nude uslove koji odgovaraju samo malom broju korisnika. Takav je slučaj sa 'Novosadskom bankom', prvom koja je svojim štedišama i zaposlenima u firmama deponentima banke ponudila stambene kredite sa rokom otplate od 12 godina.
Analiza uslova koje nudi ova banka dovodi do nas do prilično apsurdne računice: za kredit u minimalnom iznosu od 15.000 evra i sa fiksnim godišnjom kamatom od 12 odsto, a za koji treba obezbediti učešće od 20 odsto, mesečna rata iznosi 191,5 evra i ona ne sme biti veća od polovine plate, što znači da korisnik kredita mora da zarađuje preko 23.000 dinara. Za 12 godina korisnik kredita će banci vratiti ukupno 27.500 evra (glavnica plus kamata) ili 12.500 evra samo za kamatu. A to znači da bi, pod pretpostavkom da nađe stan sa cenom kvadrata od 1.500 maraka, za sumu koju bi platio u vidu kamate mogao kupiti još 18 kvadrata stambenog prostora.
Svrha ove računice nije kritika 'Novosadske banke' koja se prva uhvatila u koštac sa iskušenjem zvanim dugoročno kreditiranje. Naprotiv, pomenuta apsurdna igra brojki samo pokazuje da se ova banka ponašala tržišno. A da je mogla da se ponaša i drugačije potvrđuju i reči viceguvernera Radovana Jelašića iz poslednjeg broja magazina 'Ekonomist':
'Banke imaju alternativu jer na blagajničke zapise NBJ mesečno dobijaju kamatu od 1,5 do 1,7 odsto, a na obveznice stare štednje godišnji prihod od 15 do 20 odsto. Da banke zaista odobravaju višegodišnje kredite uz kamatu od sedam do osam odsto, svako bi ih uzeo, odmah kupio obveznice stare štednje, prvoklasnu hartiju za koju garantuje država, i eto prihoda od osam do devet odsto godišnje a da ni prstom ne moraš da mrdneš.' Reči viceguvernera najbolje pokazuju da slaba ponuda dugoročnih kredita i njihova nepovoljnost nisu samo posledica visokog političkog rizika, već dobrim delom i nedoslednosti ekonomske politike i sporog donošenja propisa koji treba da doprinesu opštoj sigurnosti svih ulaganja. Uz to ogroman raspon između nove devizne i nove dinarske štednje, naravno u korist devizne, ali i postojeće izuzetno niske kamate na dinarsku štednju, pokazuju da, uprkos najava o skorom uspostavljanju konvertibilnosti, u dinar još uvek mnogo ne veruju ni građani, a izgleda ni bankari. B.K.
.jpg)
