Izvor: Politika, 18.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Direktorov imetak bi raskomadale kao pile
Da mogu da sude bivšem direktoru, radnice „Agroživa” debelo bi naplatile to što ih ukućani svakodnevno pitaju zašto džabe cepaju obuću do posla i nazad, i to što im se komšiluk krsti
Baš kao nesrećne piliće koji su im se juče našli u šakama, deset radnica druge smene fabrike „Agroživ Juko” iz Žitišta, raskomadalo bi nelegalno stečenu imovinu bivšeg direktora Miroslava Živanova koji se poslednjih nekoliko meseci nalazi u pritvoru. Ne razumeju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se, kažu, u računovodstvo, ali su ubeđene da bi mali deo njegovog imetka bio dovoljan za isplatu tri zaostale plate za hiljadu radnika, ali i za vraćanje dugova koji su se popeli na 11 milijardi dinara. Ne daj bože, kažu, da su njih deset u poziciji da mu sude. Naplatile bi mu i to što ih ukućani svakodnevno pitaju zašto džabe cepaju obuću do posla i nazad, i to što im se komšiluk krsti jer osam sati dnevno rade bez nadoknade. I za to što deci moraju da odgovore negativno svaki put kada im zatraže sladoled.
– Svašta bih mu rekla da mogu da mu odem u posetu. To nije za javnost. Nemate vi toliko papira da ispišete naše želje i pozdrave – u besu je komentarisala Koviljka Janjić dok su pileći filei leteli u plastičnu korpu sa njene leve strane.
– Nisu me pustili da odem u penziju iako sam imala sve uslove za to – jadala se najstarija među njima.
– Svi imamo kredite – horski su povikale njene mlađe koleginice.
Radnici ove fabrika nadomak Zrenjanina, koja je deo pančevačkog „Agroživa”, najvećeg proizvođača pilećeg mesa u Srbiji, u štrajku su još od ponedeljka. Otkako je njihov direktor Miroslav Živanov (57) u pritvoru zbog sumnje da je zajedno sa saradnicima pribavio protivpravnu korist od 4,5 milijardi dinara, oni nisu primili platu. Na teret mu se stavlja i da je poslovnim malverzacijama oštetio republički budžet za više od 18 miliona evra.
– U dugovima smo do guše – ogorčeni su oni koji su posle njega ostali u firmi. – I kod banaka, po dozvoljenom minusu i kod komšija i prijatelja. Ako ovo potraje, brzo ćemo mi za direktorom u zatvor. Interesuje nas šta će sutra o nama da izađe u novinama, ali džabe, ne možemo da ih kupimo – dodala je jedna od njih.
Kroz fabriku je juče ponovo prostrujala vest da bi ovog petka mogla da bude isplaćena jedna od zaostalih zarada.
– Ma nije ovo prvi petak, ovo je deseti petak kako ja slušam ta obećanja. Nema od toga ništa. Od petka do petka pa opet iz početka. Drže nas ovde dok ove piliće ne pokoljemo, pa će da nas šutnu – nadglasavala je svoje koleginice Koviljka Janjić.
Ipak, meso od kostiju je ova radnica odvajala takvom brzinom kao da platu prima svakog prvog i petnaestog u mesecu.
– Nemamo izbora. Svesni smo da će onog trenutka kad stane proizvodnja, stati i svaka nada da ćemo dobiti pare. Računi su nam neplaćeni, drugog posla nema, a i u godinama smo kad se ne bismo lako zaposlili – objašnjavaju.
Svakog dana, kažu, za stolom punim mesa bistre jednu istu temu. Ne kriju ni da u pauzama psuju, a da spisak počinje od srpskih ministara, koji nisu pokazali brigu za njih, do bivšeg direktora koji je, kako kažu, sada smešten o državnom trošku, do stečajnog upravnika koji izbegava da im istinu kaže u lice.
– Kad ujutru uđem u pogon kažem sebi „jaoj bože”, a kad izlazim ponovim „hvala ti bože”. Za ime i prezime me ne pitajte – kazala je omanja ženica dok je energično oštrila noževe.
– Šefe, hoćemo li ovog meseca dobiti varijabilu? – ironično je ponovo Koviljka preuzela glavnu reč.
Naslonjen kraj vrata, dvadesettrogodišnji momak se samo nasmejao i odmahnuo glavom.
– Šta može on da nam naredi kad smo sve mogle da ga rodimo koliko godina imamo – komentarisale su radnice svog mlađanog šefa smene.
Ime mu je Miroslav Koruga. Priznaje da mu manjak autoriteta u fabričkom krugu nije toliki problem. Neprijatnije mu je uveče, kad pre nego što krene u grad da se vidi s devojkom, mora od brata da se „ogrebe” za piće. Nema šefovske privilegije, ni on ne dobija platu.
– Drugari me ne zadirkuju. Šta da mi kažu kad ni oni nigde ne rade i nemaju para. Snalazimo se nekako. Evo, nedavno smo brat i ja krunili kukuruz da zaradimo neki dinar – iskren je mladi šef smene.
Drago Cuca, predsednik sindikata u „Agroživu” juče je bio uveren da zaostale zarade radnici neće videti pre ponedeljka.
– A i tada ko zna – sumnjičav je ovaj sindikalac.
Sumnjaju i radnici. Živko Galić (48) ne veruje da baš svi u fabrici ne dobijaju ni dinara.
– Oni koji su bliže popu, bolje čuju molitvu. Radnici su tužni i nervozni, a rukovodstvo, boga mi, nije toliko neraspoloženo – alegoričan je Galić.
– Naš brod tone, a kapetana nema – nastavlja naš sagovornik.
I dok se izražava alegorično, njegov život najbolje može da opiše pridev dramatično.
Doživeo je, kaže, da živi od šest hiljada dinara invalidnine koju prima njegov nepokretni sin.
– Za ostalo može i da ne bude para. Ali za pampers pelene i vrećice za mokraću novca ne sme da nestane.
Pridev „dramatično” slobodno bi mogao da se upiše i u radnju knjižicu pedesetogodišnje Ružice. Kao izbeglica iz Bosne počela je pre dvanaest godina da radi u ovoj fabrici.
– Dobra vremena ne pamtim. Ali, istina je da nikada nije bilo gore. Čak i za vreme bombardovanja u firmi je bila bolja atmosfera – razočarana je Ružica.
Tridesettrogodišnji Aleksandar kaže: „Pod pritiskom sam i na poslu i kod kuće.”
– Kolege samo kukaju, kod kuće mi je žena nervozna, a sinovi samo traže – u prolazu je dobacio Aleksandar.
– Ako u petak dobijemo novac, častimo. Novinari prolaze kroz zgradu, a para nigde. Izgleda da nama pomoći – dobacivao je jedan od radnika na izlazu iz upravne zgrade.
Anica Nikolić
[objavljeno: 19/06/2008]
